Latinović: Sve manje mogu da izdržim u ovom svetu punom bahatosti, bede i mahinacija, gde je sve na prodaju. A ovogodišnji Bitef je bio ozbiljna blamaža naše kulture i države

"Banat je zemlja čuda, ushićenja i tuge", kazao je jednom za Nova.rs književnik i teatrolog Miloš Latinović. I nakon što je, posle dugogodišnjeg upravnikovanja, proletos smenjen s čela Bitef teatra, pisac se vratio svom Banatu i Kikindi. Autor tridesetak knjiga, kako proze, eseja, tako i drama, za koje je ovenčan nizom priznanja, među kojima su "Zlatni suncokret", Nagrada "Stevan Pešić", "Kočićevo pero", dela prevođena na ruski, bugarski, rumunski, nemački i makedonski jezik, a drame izvođene na teatarskim scenama u Kikindi, Nišu, Zaječaru, Prištini, Osjeku, publici donosi novi roman "Kraljeva međa", kog je objavila izdavačka kuća "Kosmos".

Upitan šta ga je ponukalo da se konačno odvaži da načini "banatski povratak", kako je piščevo novo delo "Kraljeva međa" nazvao Aleksandar Jerkov, Miloš Latinović u razgovoru za Nova.rs kaže:

- Opsesija. I tuga, jer svedočim da vrt postaje zaparloženo polje. Banat je u 18. veku bio izabrani prostor za razvoj carevine koja bi i danas nekim državama mogla poslužiti kao uzor unutrašnje organizacije. Dolazili su ljudi iz Evrope verujući da će u ravnoj zemlji međ' rekami pronaći sreću. A danas kada uveče prolazite kroz nekada uređena i bogata sela tek dva-tri prozora svetle. Potomci onih koji su došli na obod Panonije verujući u naklonost sudbine, odavno više ne žive u Banatu. A, kako i da ostanu kada se danas pre automobilom stigne do Crne Gore, nego od Banatske Palanke na jugu, do Novog Kneževca na severu Banata. Roman "Kraljeva međa" govori o početku propasti, a to je Prvi svetski rat i kao posledica konačno razgraničenje između Srbije i Rumunije 1923. godine, odnosno, kako se to s obe strane granice govori - podela Banata.

Novu knjigu okarakterisali ste kao roman fugu. Zašto?

- Fuga je muzički termin, i nisam siguran da li je korišten da definiše neko delo u književnosti, ali na latinskom je fuga - bekstvo. "Kraljeva međa" jeste bekstvo, istina specifično, jer glavni junak romana beži tako što se vraća u zavičaj - ali ne u onaj koji pamti, nego u onaj koji nalikuje, kako kaže Krleža, "švračijem zakutku" u kojem su ljudi postali sebični, zlovoljni, ozlojeđeni - da bi se oprostio od njega i pozdravio sa ljudima i senkama, i snovima koji su jedini ostali neporaženi.

Srž romana odvija se u Kikindi nekada i sada, vašoj rodnoj grudi koju ste i sami nazvali jednim od najznačajnijih gradova srpske proze. Da li se zato u vašem romanu baš tu susreću velikani Dušan Vasiljev i Miloš Crnjanski?

- Banat, pa time i Kikinda, nekada, ali i danas, bio je prostor nove, zanimljive, kvalitetne proze koju su ispisivali Sterija Popović, Dušan Vasiljev, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski, Jovan Popović, Miroslav Antić, Voja Despotov, Radivoj Šajtinac, Đura Đukanov. I sada u banatskim gradovima živi plejada odličnih pisaca, koji neguju različite stilske pravce, ali poseduju originalnost jezika i ideja. Samo u Kikindi imate nekoliko romansijera čije delo zaslužuje više pažnje i publiciteta u Srbiji, ali i u Banatu, koji ume da bude vrlo arogantan i neprijatan prema svojima. Susret Miloša Crnjanskog i Dušana Vasiljeva i nije mogao da se dogodi drugde nego u Velikoj Kikindi, mada je on fiktivan, književni, bez obzira na činjenicu da su obojica bili u isto vreme u gradu.

Zanimljiva je jedna rečenica iz knjige koju beleži Crnjanski: "Kikinda, to je nešto nevidljivo, što se nazire tek posle, kada je čovek napit"… Ili ona kad je Vasiljev, dok korača ulicama tog grada u kom je rođen, pomiren sa sudbinom da je "vreća njegove sreće uvek s druge strane reke". Da li ste se i sami nekada tako osećali?

- Da, taj osećaj melanholije dominantan je kada živiš u "černom kalu", kao i neprijatan osećaj neprilagođenosti i usamljenosti, kada izvučeš stopala iz hladnog banatskog blata. Dušan Vasiljev najbolji je primer te neprijatne dvojnosti. On je uvek bio na suprotnoj strani reke, nikada na onoj gde je "vreća sreće". Dečak bez majke, radnik bez zanata, vojnik bez iskustva, student bez para, čak je i umro u Kikindi jer je bio na drugoj strani granice u odnosu na mesto u Rumuniji gde mu je živela porodica. Nemamo mi sličnosti, jer Vasiljev je poseban, neuporediv, ali on je jedna od najsjajniih zvezda banatskog književnog sazvežđa.

Pišete da se ništa nije promenilo u malim gradovima; ljudi u malim varošima, na rubu carstva jogune se ispred novih vlastodržaca, mada su za njih glasali, fanatično, bez straha pljuju svaku vladu, a psuju opozicione lidere jer "gospoda" samo misli na sebe i nisu sposobni da pobede "lopove i korupcionaše". A kako to objašnjavate - da se ništa nije promenilo ni posle više od jednog veka?

- Nekad je i varoš prevelika. Ništa nova, ništa nova, tako počinje jedan stari šlager, i dodaje da je samo drača oko kuće sve veća. I veća. Niko više ne kosi travu ispred kuće, niko ne kreči stabla višnje, ne sređuje avliju, jer niko neće doći, niko se neće vratiti, niko svratiti - a oni koji su tu čekaju svoj red na odlazak - negde, nekuda. U malim gradovima, a pogotovo u selima, ostaju samo oni koji nemaju gde da odu - nemaju školu, pare, rođake, hrabrosti, te su osuđeni na život u mestima koja postaju sve malobrojnija i kontinuirano propadaju. Rezignacija je posledica nemoći. U takvoj situaciji krivi su - drugi, oni koji su uradili nešto što oni nisu. Zavist i nemoć - pogubni su za čoveka. Krivica drugih lep je alibi za vlastitu inertnost.

Tragedija nastupa kada glavni lik, ponesen gordošću i samopouzdanjem, preraste svoj ljudski okvir, pišete. Nama se to, izgleda, često dešava, pa i sada...

- Meni se čini da mi služimo dugogodišnju kaznu za nepodopštinu koju nismo u potpunosti zaslužili. U središtu svega je slabo vaspitanje i neobrazovanost, što rezultira samoobmanom o vlastitom značaju, o veličini, zaslugama, moći. Ali, ničega od toga nema, možda je nekada bilo, a voda je protekla ispod mosta slave, i sad treba ići dalje. A ne znaš ni kako, ni gde, nego uzimaš šta ponude, verujući da oni to daju u ime naših starih zasluga. Naivno zaboravljamo da i drugi ljudi, narodi, imaju svoje obmane, ali i želje i ciljeve - i žele da ih dosegnu. A, Bog je na strani jakih, slabima nudi duge časove ništavila, kaže Adam Zagajevski. I jesmo slabi, usled neznanja, zanemarenog kućnog vaspitanja, lošeg obrazovanja tako da teško prerastamo "svoj ljudski okvir", a ako to i činimo onda je to ona mračna sila pod nama.

Jedna od opaski iz romana glasi da je u Banatu sve istina, mada ništa nije tačno. Da li je to zaista tačno?

- Apsolutno. To jeste Banat. No, to je i jedna od onih sentencija koju možete pronaći u još nekim književnim radovima, poput priča "o transportu mrtvaca" koje se ponavljaju kod nekoliko hispanoameričkih pisaca. U romanu "Kraljeva međa" postoji pet priča, odlomaka koje se odnose na "karaktere i delanje" misteriozne porodice, na početku Diganiti, pa Diganić, na kraju Tiganić, koje su tačne, u smislu toponijije, vremena, ljudi koji su kroz te situacije prošli, ali istinitost tvrdnji pripovedača iz "družine pet šešira" je nemoguće proveriti. Može da bude, ali ne mora da znači - tako se to kod nas objašnjava. I to nije književna "stavka", to je u Banatu, gde se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinom senki - konstanta. Ali, opet, kako je moguće reći da je nešto konstanta, kada je nalegla na sumrak istine i bledilo tačnosti. To je Uroboros, onaj krug koji formira zmija što proždore vlastiti rep. Krug koji simboliše spajanje suprotnih elemenata.

Glavni junak konstatuje kako je otići lako. Ali da je teško ono što poneseš sa sobom iz tog grada, iz te ljubavi. Koliko su te reči primenjive i na vas?

- Lako je otići kada moraš, a meni se baš tako dogodilo. Istina, bila je to procena, ali tačna, dobra, pravovremena, jer da sam ostao ne verujem da bih danas bio toliko srećan i zadovoljan stanjem u porodici. A to je, verujte, najvažnije. Nije, naravno, odlazak bio lak i jednostavan, uostalom postoji opširna storija o toj fugi u mom romanu "Četiri ludila". Nisam prerastao sredinu u kojoj sam rođen, odrastao i kasnije, radio, verujem doprinosio i planirao da u njoj živim dok je određeno, nego se grad odrekao mene. Naravno, to možda nije tačno, ali taj osećaj me i danas prožima. Imam samo sećanja, a pamćenje je progonstvo, kaže Mika Antić, koji je dobro znao da što je više njih u zabludi, sve si više u pravu. Eto, tako sam otišao iz te ljubavi i pokušavam da je zaboravim, ali ne ide i čini mi se da će "tuga večno trajati" - mislim da su to bile poslednje Van Gogove reči.

Jerkov ocenjuje da se u vašoj knjizi oblikuju otmenost i dekadencija jednog sveta, savremena priča, ukleto, tajanstveno blato, roman o dvojnostima koji treba pročitati. Kako primate te reči?

- Zahvalan sam za svaku preporuku koja stigne za ono što napišem. Nisam tiražni pisac, a ne prihvatam druge opcije, kao međuigre, kojima bih podržao vlastiti književni rad. Pišem, brišem, objavljujem, slažem u fioku - to je moj život. Gospodina Jerkova dugo znam, još iz vremena "Sto dana kiše", romana kog je preporučio izdavaču pre 23 godine. Verujem da se iza preporuke za "Kraljevu među" nalazi vera u dobru literaturu, a tu ubrajam dela koja se ne dodvoravaju čitaocima i od njih traže određeni angažman. Mislim, takođe, da je značajno što je, kao književni autoritet, stajao izvan onog ludila u kojem su neki kritičari počeli da izmišljaju književnike i svoje prijatelje nastojali da promovišu kao velike literate. Učinjena je tada velika šteta srpskoj književnosti. Upropastili smo je jeftinim potkusurivanjem i mahinacijama, kao fudbal.

U jednom trenu u romanu Vasiljev poručuje prijatelju Crnjanskom: "Piši, otimaj haosu mračne tajne". Da li se i sami, kao književnik, držite te poruke?

- Pisanje je ljubavna afera, jer je sadržano od strasti i uzbuđenja. Pišem jer želim da održim tu vezu, ali se njome lečim, tešim, sklanjam, bežim. I sebičan sam, jer priča koju pišem pripada samo meni. Ipak, ostavljam je na uvid, ali mi nije bitno da li će se nekome dopasti ili ne. Mi smo zajedno jer se volimo, ne marimo za pohvale i ogovaranja komšiluka. Selindžer je rekao: "Ako ste zamislili knjigu koju biste želeli da čitate, onda je morate napisati". Mislim da svi to pokušavaju da urade. Iskreno, ipak, volimo kada delo iz "privatne zbirke" dođe pred lice publike i pogotovo ako ima dobru percepciju. Kako vreme prolazi sve više sam u svetu knjiga - tuđih, koje čitam, pasionirano i radosno, i mislim da bi "odlazak" libra u obliku kako ga poznajemo od vajkada, bio strašan udarac za civilizaciju, i - mojih, koje nastaju u tišini letnjih dana u kući iznad beskrajnog plavetnila. Pišem sve više jer, iskreno, sve manje mogu da izdržim u ovom svetu - punom bahatosti, bede, mahinacija, uspeha po svaku cenu, verovanja da sve i svako ima cenu, da je sve na prodaju: i glas, i čast, i nasledstvo, i ime, i žena. Zbog svega toga stvaram, jer jedino to umem, neki drugi, privremen, ali meni lep i komotan svet.

Nakon dugogodišnjeg mandata pre nekoliko meseci smenjeni ste i s mesta direktora Bitef teatra, ali i iz Odbora Bitef festivala. Kako sada gledate na vreme provedeno u Bitefu, a kako na sve turbulencije sa festivalom koji je nedavno, posle jednogodišnje pauze, održan, kao i na Ne: Bitef koji se odigrao drugu godinu zaredom?

- Teško je, i nečasno, (pr)ocenjivati vlastito činjenje koje proističe iz pozicije koja ti je poverena, i to ne želim da radim, međutim, s druge strane 12 godina rada kao direktora u Bitef teatru je lako proverljivo - kroz uvid u ostvarivanje planova, programa, ocenu saradnje, svrsishodnosti koprodukcija, afirmaciju mladih umetnika, učešće na festivalima i nagrade, uz sve nečasne i ozbiljne opstrukcije koje su pogotovo poslednjih godina stizale sa mesta koje bi trebalo da bude podrška i zaštita. Što se tiče manifestacije Bitef mislim da je u ovoj godini doživela veći fijasko nego prošle kada nije održana. U Srbiji je rođena ideja o jedinstvenom svetskom festivalu, koji je potom održavan, kao državni projekat, 58 godina. A onda smo odustali od novih (pozorišnih) tendencija. To vam je kao da ste izmislili struju, i vlasnici ste patenta, a onda zbog opasnosti od strujnog udara prostorije i dalje osvetljavate petrolejskim lampama. Održati festival nije dramatičan uspeh - malo para, malo više posla, jasan koncept - ali Bitef nije bilo kakav festival, nego manifestacija koja je menjala i usmeravala svetski teatar, uspostavljala poredak, trasirala trendove, predstavljala svetu buduće velikane, u tom kontekstu, a ne može biti zanemaren, smatram da nije uspeh održavanje manifestacije tako što u Beograd na festival dođe trupa koja ima slobodan termin. Takvo shvatanje nije samo stvar nepoznavanja i nestručnosti, nego ozbiljno narušavanje "izvornih principa" koje su postavili Mira Trailović i Jovan Ćirilov, a kojih smo se pridržavali, i ja kao direktor i prethodni umetnički direktori, koji su mnogo veći teatarski autoriteti nego sadašnji umetnički direktor manifestacije.

Ne treba ići dalje, dovoljno je pročitate dnevnike gospodina Ćirilova, objavljivane u "Ludusu", i biće vam jasnije kako se pravi imidž festivala i sklapa repertoar, a ovogodišnja priča ne da je daleko od toga, nego je ozbiljna blamaža ne samo čuvenog beogradskog festivala nego i naše kulture, pa i države. Što se Ne:Bitefa tiče on je i prošle godine bio - inat, refleks, kontra - što je razumljivo kada se u obzir uzmu mogućnosti, ali ove godine imao je zanimljiv pristup i odlične goste, izvođače, no ta, rekao bih, reakcija grupe ljudi, koliko god bila kreativna i interesantna, ne može da nadomesti ono što je Bitef, jer to mora biti državni projekat. Ali politika nikada nije marila za estetiku, a ovih godina - ni toliko.