Pismo generaciji i onima od pre - pogledajmo (se) u retrovizor: Piše Ranko Pivljanin

Ima više od dva meseca kako traju studentski protesti i blokade fakulteta širom Srbije i evo, bar se tako čini, ti mladi ljudi polako ali sigurno privode kraju ogroman i težak posao koji su preuzeli na sopstvena pleća. Oslobodili su zemlju i građane straha, iz dana u dan matiraju zlikovački režim kojem pada zastavica, izgone prljavštinu i žabokrečinu na čistac, čvrsto rešeni da naprave zemlju po svojoj meri koja je uokvirena poštenjem, iskrenošu, pravdom, istinom i željom da višedecenijsku trulež pokvarenog sistema konačno sklone i postave zdrave i čvrste temelje svojoj i našoj budućnosti u sopstvenoj državi. Dokle će dogurati i koliko u toj nameri uspeti još se ne zna, ali da ne urade ništa više od ovoga što su do sada postigli, njima kapa dole.

A sada o nama koji ih „podržavamo“, tapšemo im, hrabrimo, divimo im se, nosimo im vodu i čokoladice, šunku i pečenu pilad; o nama koji smo se setili da im čuvamo leđa tek kad su ih počeli gaziti kolima i lomiti im vilice bejzbol palicama, o nama koji smo, što činjenjem što nečinjenjem, dosipali vodu u prašinu koju su nam kriminalci i ološ bacali u oči više od decenije, mešajući blato iz kojeg nas oni, ni krivi ni dužni, sada vade; o nama koji očekujemo da oni završe posao koji je bio NAŠ, jer nisu Vučić i njegov fukarluk njihova generacija nego naša.

Kao što ni Slobodan Milošević nije bio moja generacija nego generacija naših očeva, a oni su se, isto tako - tek kad smo mi, još golobradi i naivno hrabri, poderali one jedne patike što smo imali, šetajući ulicama naših gradova, nagutali se suzavca, nadobijali pendreka 90-ih godina - setili da nešto nije u redu i da bi valjalo nešto promeniti. A promenili su tako da su se, samo desetak godina kasnije, crveno-crni isprdci vratili na velika vrata, zajahali nam na leđa i vratove i mamuzali više od decenije, dok im, opet, neiskvareni, hrabri i beskompromisni mladi ljudi nisu istrgli uzde iz ruku, rešeni da ih izbace iz sedla u isto ono blato. A mi svi, vidi čuda, odjednom osetili olakšanje na leđima i rešili da ih PODRŽIMO i da im se NAĐEMO. Ma nemoj.

E, zato ovde pitam sve nas (ono malo na koje se pitanje ne odnosi i koji su oduvek, pa i sada, imali kičmu umesto špagete i to svojim delom i pokazali, nemaju potrebe da odgovoraju), gde smo to mi bili sve ove godine dok je zlo nicalo, bokorilo i širilo se poput ambrozije? Jesmo li umeli da prepoznamo odakle ta alergija od koje nam suze oči i koja nam zatvara pluća da ne možemo da dišemo, ko nam se to obraća sa televizora, ko nam krade zemlju i živote, ko nas pravi budalama? Jesmo, ali smo se pravili ludi i čekali da se desi čudo i da neko drugi zasuče rukave, uzme srp, zagazi u tu otrovnu i sluzavu travuljinu i krene da krči.

Da, mi smo je, svesno ili nesvesno, zalivali, gledanjem „svoga posla“, okretanjem glave, žmurenjem i ćutanjem. Ne mogu, izgubiću posao! Nemoj, na ugovoru sam! Imam kredit za stan! Taman sam kupio kola na lizing! Ušemio sam se, pa dok traje, traje! Pusti, neko će drugi, ima ko će. Nema! To je trebalo da budemo mi, a ne da nam deca spavaju na betonu Autokomande i ledini inđijskog stadiona, dok im mi mašemo sa trotoara ili im se, većinom, divimo pred televizorima u udobnosti svojih, kreditom, je li, opterećenih, kuća i stanova. E, zato im nemojmo ni sad pomagati.

Pustimo ih da sami završe započeto i, ako je u nama ostalo još nečeg roditeljskog i plemenitog, onda samo možemo da poturimo svoja kriva leđa, ako bitangama padne na pamet da oštrije udare na decu. Samo to i ništa više. Sto posto ćemo pokvariti i za....ti nešto! Pokrijmo se ušima , ćutimo i stidimo se, ukoliko nam je ostalo obraza da se na njemu može primiti crvenilo. A ukoliko se i ovaj put mladalačka energija proćerda i žrtva ove mladosti opet bude uzaludna, onda ovaj narod definitivno bolje nije ni zaslužio i, javno obećavam, da ću sledećeg tiranina, budem li u prilici, zdušno podržavati u degenečenju podanika.

Zašto da im se ne izađe u suret ako to već žele, za to navijaju ili na to pristaju. Dva puta su, prilično aklamativno, glasali za sopstveno gaženje (i, da prostite, guženje): prvo krajem 80-ih prošlog veka, pa onda i u drugoj deceniji ovog, a nisu se, naročito proslavili, ni izborima posle 2000. Ako ih opet zasvrbe leđa i požele da se klanjaju tiranima i degenericima neostverenim u realnom životu, onda im to treba omogućiti i ustoličiti jednog autentičnog srpskog Staljina koji bi - bude li neophodno, a narod izrazi želju za takvom vrstom letovanja i zimovanja - otvarao ovdašnje gulage. Bojim se da su nam diktatorske lajt varijante u obliku Miloševića i Vučića bile nedovoljne i ukoliko stepen mazohizma kod ovog beslovesnog naroda poraste, a bojim se da je to prilična izvesnost, onda mu treba omogućiti još čvršću ruku i još žešće batine.

Jer, da nisu to hteli i u tome - što potajno, što glasno - uživali, ne bi ubili Zorana Đinđića. Da, njega je ubio srpski narod - Zvezdan Jovanović i kompanija su samo povukli oroz na već pripremeljenoj i repetiranoj pušci - jer je tom narodu hteo da vrati njihov sopstveni život u njihove vlastite ruke, a oni su se na tu mogućnost zgrozili, uplašili i blanko odbili. Kroz vekove naše čemerne istorije, manje- više, smo radili na tome da neko drugi bude odgovoran za nas, da nam upravlja, da nas upravlja ili iskrivljuje i da nam , na kraju, normalno, on bude kriv za sve.

Mi vladare, vladaoce ili iste u pokušaju, prvo uzdižemo i slavimo, a onda ih, survavamo u glib za koji smo mi sami, rekoh to već gore, tom istom vladaru prinosili vodu dok ga je mešao. Prethodno ga zakatranimo i pospemo perjem, a bogami, skloni smo i drastičnijem postupanju, potežući kubure i jatagane: videti pod knez M. Obrenović, kralj A. Obrenović, da se ne vraćamo u mrak naše svetle srednjovekovne istorije... Neki nam, znajući nas dobo i bivajući mudriji od naše pokvarenosti i pritvornosti, poput J.B. Tita, i uteknu, pa im se retroaktivno svetimo, nesvesni da opet pljujemo sami po sebi. Probajmo da tu pljuvačku speremo i razmislimo o budućnosti. Ne o svojoj, nju smo proćerdali, nego ove mladosti koja se podigla.

A matorci bi sad da trče počasni krug. Ostanite na tribinama.