Vozi, Miško: Vučićev labuđi ples u Jagodini - piše Ranko Pivljanin

Dobro, mogla bi uz njega da se doda i jedna televizijska kamera pa bi poruka, brending i identitetski portfolio tako bili kompletirani i zaokruženi kao naprednjačko trojedinstvo i tri karijatide na kojima počiva uspeh i dugogodišnje održanje na vlasti ovoga što je aktuelna politička elita, sačinjena od političkog šljama, lopovskih njuški, nedovršenih ljudi, falsifikatora i plagijatora, kupaca diploma i ljudskih duša, prodavaca magle, loših đaka i moralno posrnulih štrebera...

To transportno preduzeće, poput onog iz filma „Ko to tamo peva“, moglo bi se nazvati „Vučić i s(p)inovi“ – i to od zla oca i od gore majke, a autobusi firme pod takvim imenom bili bi idealna prometala koja bi nas vozala putevima i auto-putevima zlatnog doba, ali i raspalim beogradskim ulicama. Namera je pretočena u praksu, iskustvo je tu, autobusa ne fali, vozanju su se izveštili i eto nama sreće. I plus, naprednjački kondukteri ne naplaćuju karte, nego, vidi čuda, ljudima plaćaju da ih vozaju, a dobiju i marendicu – pa gde to još ima.

Nema nigde, niti će ga biti van ovog avetnog tamnog vilajeta u kojem jedan pomahnitali šofer okolo gasi vatru benzinom, a uzda se da će mu vlast opstati na dizel pogon i, s vremena na vreme, angažuje autobuske konjske snage kako bi magarčio sopstveni narod. Poslednju (sve su prilike i bukvalno poslednju) turu odvozao je u Jagodinu iliti Palmolend koji je ovo drugo ime zavredeo po počivšem agi sklonom borilačkim sportovima koji je svoje podanike držao u permanentnom nokdaunu, zarad svake vrhovne vlasti kojoj je i kojom se služio, napravivši od tog grada istureno odeljenje amsterdamskog Red lajt distrikta.

E, tamo su u subotu dispečeri SNS transa istovarili nekoliko hiljada mučenika (pretke su nam Turci odvozili kao danak u krvi, ove dovoze naplaćujući im danak neiskustvu, (samo)zaboravu i nedostojnom pristajanju na poniženje) da produže trans čoveka koji iz istog godinama ne izlazi. U atmosferi organizovane i programirane egzaltacije Glavni dispečer je sa bine mahao zastavom, vikao ko nezdrav, ratovao sa dušmanima, obećavao i pozivao na jedinstvo kopajući rovove i tranšeje, a sve su prilike - ostavimo to stručnijima - da je tu bilo i malo nervnih lomova, ali srediće se to na redovnom tehničkom remontu u odgovarajućoj garaži.

Na dan kada mu je pola zemlje stalo, protestujući upravo zbog ovakvog vida prevoza koji ovu zemlju - kojim god da putem krene - vodi u pogrešnom pravcu, Aleksandar Vučić je odlučio da odmeri snagu, mahom precvalih i egzistencijalnom bedom urnisanih putnika njegovih autobusa, sa poletom mladosti koja bi da presedne u nešto sigurnije, lepše, civilizovanije, komfornije i, pre svega, dostojanstvenije. Mladost je prozrela pogubni pogrešni smer i nema nameru da u takve autobuse ulazi, iako njihov vlasnik drži širom otvorena vrata i mami ih raznim šarenim lažama, nakon što nije uspeo da ih u njih utera batinom. Ne biva.

Ona budalasta podela na prvu i drugu Srbiju konačno je doživela svoje otelotvorenje i te dve Srbije sada putuju na različitim kolosecima, a u suprotnim pravcima, bez ikakve šanse da se sretnu i pomire dok god ova jedna pristaje na besplatno vozanje, a druga odbija da o njihovom životu i hlebu odlučuju ljudi kupljeni sendvičima. Upravo danas oni koji su odbili Vučićev prevoz, hodaju ulicama, voze se traktorima i bivakuju na beogradskoj Autokomandi, šaljući jasnu i nedvosmislenu poruku čoveku čije vozilo je dobilo iberturu i juri bez kontrole.

Majstore, koči, parkiraj te autobuse i traži alternativni prevoz. Taj ti put ne vodi nikuda.