Japanci protiv Evropljana: Ko zapravo pravi bolje motocikle

Ako želimo da uđemo u esenciju jedne i druge paradigme naših dvotočkaša, moramo se vratiti na sam početak i ući u samu srž fenomena. A ko je tamo na početku? Pa čovek — sa svim svojim vrlinama i manama, atributima kako fizičkim, tako i psihičkim, sa svojim željama, fantazijama, maštanjima, percepcijom i seksualnošću.

Japan

Tu disciplina nije pravilo — ona je instinkt. Svaka stvar ima svoje mesto, svaki pokret svoj ritam. Tradicija i inovacija ne postoje u sukobu, već teže savršenoj harmoniji. Od jutra do večeri, posvećenost detalju oblikuje sve — od ulice do fabrike. Poštovanje prema drugima je tiha snaga koja pokreće zajednicu. Strpljenje je veština, a brzina nije cilj, već sredstvo. Ljudi vrednuju kvalitet više od kvantiteta, autentičnost više od efekta. Nacionalni duh, oblikovan vekovima, prenosi se u svaki gest, svaki pogled i svaki trag na putu.

Evropa

Evropa je kontinent kontrasta i bogate istorije. Tu prošlost osećaš na svakom kamenu, u svakoj ulici i na svakom mostu. Inovacija i tradicija hodaju rame uz rame, a kulturološka raznolikost oblikuje identitet svakog naroda. Racionalnost i kritičko razmišljanje prožimaju način života i odlučivanja. Ljudi vrednuju individualnost, ali razumeju i snagu zajedništva. Umetnost, arhitektura i tehnologija govore o težnji ka savršenstvu i ostavljanju večnog traga. Brzina nije sama sebi cilj, već balans između efikasnosti i estetike. Poštovanje istorije i pravila kombinuje se sa željom za slobodom i promenom. Evropa uči da je život vožnja kroz različite pejzaže, gde svaka krivina nosi svoju priču i lekciju.

Naizgled slični, a zapravo tako različiti

Japan je kao katana — mač koji se vekovima pravi istom tehnikom, precizno i sa posvećenošću. Svaki potez kovača, svaki sloj čelika, svaka polirana ivica nosi tradiciju i način razmišljanja star hiljadama godina. U Japanu savršenstvo leži u ponavljanju i preciznom poštovanju forme, jer je disciplina srž svake stvarnosti.

Evropa je poput šarenog arsenala mačeva — gladius, satha, longsword, bastard. Svaki evropski mač nosi drugačiji stil, strategiju i lokalnu tradiciju, ali svi su sposobni da obave posao. Dok katana simbolizuje harmoniju, fokus i suptilnu moć, evropski mačevi slave raznolikost, snagu i prilagodljivost. Japan uči da ponavljanje vodi ka majstorstvu; Evropa da inovacija i eksperiment mogu stvoriti veličanstvo.

Kroz katanu vidiš identitet i strast jednog naroda, dok kroz evropske mačeve osećaš širinu kulturne raznolikosti. Oba sveta pokazuju snagu ljudskog duha, ali je pristup različit — jedan precizan i uniforman, drugi raznolik i fleksibilan. Na kraju, katana i evropski mač zajedno pričaju priču o tome kako tradicija, filozofija i umetnost oblikuju način života, baš kao što oblikuju i vozača na putu.

Ova bitka dva tabora, bez jasno definisanog protivnika i cilja, podseća na pohod Aleksandra Makedonskog, koji je pola planete pokorio iz jednog jedinog razloga, slikovito sažetog u pitanju: „Šta je iza onog brda?“ Ceo taj pohod završio se teškim pijanstvom sa kraljem Porom iz Pandžaba — čovekom koji nije imao nameru da se bori, već da se druži — što našoj debati o poreklu motocikala može poslužiti kao primer adekvatno skovanog primirja.

E sad, stvar, ionako dovoljno komplikovana, postala je još kompleksnija ulaskom treće „vojske“ na bojno polje — Kineza.

Ovog puta preskočiću epopeju i moj sklon romantizaciji u pokušaju definisanja nečega ili nekoga i preći na konkretne stvari. Da, kineski motocikli su tu i nude svoj pogled i pristup kreaciji. Dobijamo proizvod koji nije kvalitetan kao samurajski, niti je komforan kao onaj skovan na Starom kontinentu. Zašto? Pa zbog novca — zbog čega drugog.

Prosečna godišnja zarada jednog Japanca iznosi oko 39.000 dolara, dok Evropljanin (iz EU) zaradi oko 40.000 evra. Kinez za isti period ostvari dohodak od oko 9.000 dolara. Praktično gledano, najskuplji evropski motocikli, poput BMW a GS 1300 i Ducati Multistrade V4, kreću se u visini jednogodišnje zarade, a ista priča važi i za Japan, gde recimo Honda Gold Wing u punoj opremi ide i do 35.000 dolara. Najskuplji kineski motocikli — CFMoto 800, Zontes 703F, Voge 900 — mogu se pazariti za cifru prosečne godišnje zarade stanovnika zemlje iz koje potiču: oko 9.000 dolara. Je l’ sada jasnije?

Podstaknut jednom žustrom debatom vođenom u svima poznatoj Viber moto grupi MK Wagner Požega, koja broji čak 17 duša, pokušah da objasnim fenomen kineskog motocikla i zašto oni ne mogu biti dovoljno kvalitetni, ali da ipak nude dosta toga — no bih ućutkan kao Galileo pred Crkvom.

U nastavku debate, odnosno odbrane, moramo se pozabaviti tržištem. Stanje stvari na terenu izgleda ovako: procentualno, najviše motocikala se proda u Aziji — čak 70%, dok ostatak sveta kupi preostalih 30%.

Po zemljama to izgleda ovako:

• Indija ~30–31%
• Indonezija ~16%
• Kina ~12%
• Vijetnam ~8%
• Pakistan ~3–4%
• Tajland ~3%
• Malezija ~2%
• Japan ~1–2%
• Brazil ~1,5%
• SAD ~1–1,2%
• Ostale zemlje ~20–22%

Ako pogledamo ovu tabelu, zaključujemo da će se motocikli konstruisati i praviti za nekoga ko može da ih kupi u Indiji, Indoneziji ili Kini. Kao argument možemo navesti da prosečan Indijac zaradi oko 4.500 dolara godišnje. Ako u jednačinu ubacimo jedan GS 1300 — ili, ajde, nećemo GS, jer su ljudi tamo nižeg rasta i ne verujem da bi se lako popeli na ovu bavarsku mašineriju — ali recimo Ducati Panigale V4S od 35.000 evra, jedan Kinez bi morao da radi skoro četiri i po godine, a Indijac devet, i to pod uslovom da ne potroše nijedan jedini dolar ni na šta drugo osim na kupovinu motocikla.

I dok razglabamo priču o tome ko, šta i kako može, želi i voli, obuzeti narativom izbora motocikla, njegovog stila i performansi, dolazimo do zaključka i odgovaramo na prvobitno postavljeno pitanje — eksperiment ili pravilo — te se vraćamo onoj narodnoj: para vrti gde burgija neće.

Od ovolike umotvorine počinje glava polako da me boli, pa se hvatam za Brufen - onaj od 800, iako mi znanje zvanja ukazuje da jetra može da filtrira samo 600mg dok ostalih 200 ide u neki drugu separator. Volim ja taj eksperiment, da kušam granice scega i u svemu, i volim naprave koje me tamo mogu odvesti. Da ne bi tog eksperimenta, sad bih morao da se latim opijuma za ovu bol, ili da sisam koru breze...

Dal bi mi pomoglo?