Stari zanati koje smo otkrili u Egiptu: Tajne Kleopatrinog parfema i "kamena svetlosti"

Egipćani naročito drže do obrade alabastera od kojih izrađuju prekrasne predmete od vaza do figura drevnih božanstava. U doba faraona ovaj mineral  je bio visoko cenjen zbog lepote ali imao je i duhovni značaj. Zbog prozirne strukture nazivan je i “kamenom svetlosti” i bio posvećen boginji Bastet, oličenu u mački, čuvarki porodice. Alabaster koji dan danas na isti način obrađuju vešte ruke savremenih Egipčana, je po svom sastavu kalcijum karbonat, koji je znatno tvrđi u odnosu na gipsani koji se korsitio u srednjevekovnoj Evropi.

Glavni kamenolomi nalazili su se u drevno doba u Srednjem Egiptu, blizu Amarne. Gigantski blokovi alabastera transportovani su Nilom do zanatskih radionica širom kraljevstva. Zbog svoje lepote, smatran je svetim kamenom i korišćen za izradu najluksuznijih predmeta, kanopskih vaza koje su služile za pohranjivanje iznutrica mumija, od kojih su najčuvenije one pronađene u Tutankamonovoj grobnici. U posudama od alabastera čuvali su se parfemi, pomade i mirisna ulja jer su sprečavae i isparavanje ovih materija. Doduše retko, alabaster je korišćen i za izradu sarkofaga, baš od ove vrste kamena napravljen je onaj u kome je počivao faraon Seti I. Mnogo je upotrebljavan i za izradu lampi jer je zbog svoje prozirnosti, davao lepu, meku svetlost.

U savremeno doba, potomci drevnih zanatlija u okolini Luksora obrađuju alabaster bakarnim alatom, bušilicama sa lukom i peskom kao što su to činili i njihovi preci milenijumima ranije. Bez ikakve zaštitne opreme, po čitav dan klešu i šmirglaju kamen, prekriveni oblakom bele prašine. U pauzama od klesanja, uzimaju u ruke muzičke instrumente i igraju i pevaju, uveseljavajući turiste koji rado nagrađuju njihove nastupe. Zabluda je da se ovi ručno izrađeni predmeti mogu kupiti za bagatelu, jer Egipćani umeju da cene i kvalitet kamena i ručni rad, pa se cene suvenira u njihovim radionicama kreću i preko stotinak dolara.

Više od šest stotina kilometara dalje u blizini Kaira iz peska Sahare raste cveće iz kojeg se cede eterična ulja za potrebe i francuskih parfimerija. Iz peska pustinje niču ruže, jasmin, smilje i brojne druge vrste cveća koje uzgajaju beduini navodnjavajući ih iz arteskih bunara ručno iskopanih.

Ovaj mukotrpan posao obavljaju brojne beduinske zajednice koje funkcionišu na principu porodičnih zadruga. Neke porodice imaju po stotinak članova što nam je ljubazno objasnio beduin koji nam je pružio gostoprimstvo, jedan od sedamdesetak potomaka njegovog oca koji je imao deset žena. Posao je precizno podeljen, dok muškarci kopaju bunare i sade cveće, ženski članovi zajednice zaduženi su za branje cveća i ceđenje ulja. I oni rade istom tehnikom kao što su to činili njihovi preci, proizvodeći mirisna ulja koje su koristile njihove drevne kraljice, uključujući i najčuveniju Kleopatru. I oni umeju da naplate svoj rad, pa jedna bočica ulja, koje može služiti i za kozmetičke, ali i farmaceutske svrhe, prodaju za četrdesetak evra.

Brojne su i zanatske radionice koje se bave izradom slika na papirusu. Turisti imaju priliku da se na licu mesta upoznaju sa celim proizvodnim procesom. Papirusi se prave od trske koja raste u delti Nila a korsti se samo deo biljke koji je bio u vodi. Nakon  što se oguli zeleni sloj, dolazi se do bele srži koja se seče na tanke trake. One se potapaju u vodi kako bi se oslobodio šećer koji će služiti kao prirodni lepak.  Sledeći korak je njihovo uplitanje tako što se prvo izređaju horizontalno a zatim preko njih ide sloj od vertikalnih traka. Tako upleten, papirus se podvrgava presovanju da bi se oslobodio viška vode, suši se nakon čega je spreman za oslikavanje. Crteži na papirusima su najčešće religijski prizori iz drevnog doba, veoma čest je prikaz Anubisa koji meri srce  pokojnika kako bi se ustanovilo da li je zaslužio zagrobni život.  Cena papirusa u ovim profesionalnim radnjama za veće slike dostiže i stotinak evra.

Turisti koji bi želeli da u domovinu donesu ove materijalne svedoke egipatske kulture a da se kući ne vrate praznih džepova, imaju i jeftiniju alternativu. Svuda oko loklaiteta su prodavci suvenira koji sasvim dobro oponašaju one koje se prodaju u radnjama. Ono što je zajedničko svim prodavcima u Egiptu, šta god im bilo u ponudi, je pokušaj da turistima izmame što više para. Zato je neophodno sa njima ući u proces cenkanja, koji se često završava tako što se roba kupuje i po desetostruko nižoj ceni od početne. A i samo cenkanje predstavlja deo folklora, pa dopunjava autentičnost doživljaja ove drevne kulture.