Piše Saša M. Stajić: Srpska košarka je umrla na utakmici Partizana i Zvezde

Imao je Božo Koprivica neki dan izjavu kako je onomad vođa navijača Partizana bio neki veseli čiča iz Valjeva. Danas su na tribinama horde zla, što koljači Velje Nevolje i njihovi verni sledbenici, što "uglađena gospoda sa Senjaka", nekad "kontroverzni momci s vrelog beogradskog asfalta", koji su preko noći zadužili fensi odela, jer biznismeni, milioni, džipovi, prateći asesoar.Ovo što se sinoć desilo u Pioniru jednako je daleko od normalnosti i razuma kao i ono pre četiri dana kad su crveno-beli bili domaćini, kao i sva pisma iz Železnika i Humske, pretnje van terena, prljava lobiranja i ko zna šta sve ne još.Mafijaške su to metode, jer košarku nam (kao i fudbal, ali to me ne zanima) vode mafijaši u pokušaju. Neki od njih nikad neće biti procesuirani za ubistvo Đinđića recimo, iako bi trebalo. Pojedini treneri su davali zdušan doprinos zagađenju košarkaškog prostora, toliko da se pristojnom čoveku koji je pre samo par nedelja gledao festival košarke na fajnal foru u Areni (s jednako strasnim Grcima, Turcima, Špancima) gadi i sama pomisao odlaska na utakmicu.Sve čemu se tamo ima svedočiti je festival prostakluka, bedno, često i homofobno prozivanje onog drugog samo zato što je drugi, pesme u kojima se tuđe ćerke nazivaju kopiladima, a ljudima se stavljaju konjske glave na ramena. Ok, reći će neko, ne drami svileni, pogledaj šta se radi po Engleskoj i kojekude, ali mene zaista ne zanima to. Ja iskreno volim košarku i već godinama sam na ivici da batalim odlaske u halu, jer je to sve ono protiv čega je moje biće formirano kako je formirano u ovih 50-ak godina.Ovoliko zatrovana atmosfera, utakmice na krv i nož, navijačke orgije i generalno, stavljanje jednog divnog sporta u ravan nečeg zbog čega se može izgubiti i glava, sve to neće na dobro. Još malo, pa će pitanje ko će dobiti derbi postati pitanje nečijeg života i smrti, a to je, drugovi, siguran znak da smo na putu ka kliničkoj smrti našeg najtrofejnijeg sporta, samo nema ko to da nam kaže.I posle se pitamo što domaći igrači ne žele da igraju ovde, što izumire sportsko džentlmenstvo, što menadžerske pirane diktiraju ko će gde disati vazduh, a ko možda neće dobiti ni bocu s kiseonikom itd. itd.I jedan privatan momenat za kraj: nemate pojma koliko sam srećan što su mi bar klinci odustali od praćenja sporta i prateće ložane u širokom luku, kad je već za mene kasno.Srpski sport je postao poligon za mazohističko kopanje onog najgoreg iz nas i zato nam nema spasa. Kad smo dozvolili da se razne fizionomije na čelu skoro svih klubova u zemlji pitaju za bilo šta drugo osim popunjavanja sopstvenog menija u zatvoru, nismo bolje ni zaslužili.Jebali nas Partizan i Zvezda.