Čujem da će Stefan Nemanja da dobije telohranitelje ili, kako se to sada moderno kaže, čuvaće ga sekjuriti momci. Usput, priča se i o još jednoj mutljavini sa firmom čiji će momci stražariti kod Svetog Simeona koja je, navodno, do tog posla došla direktnom pogodbom i bez tendera, ali to nije tema ove priče. ( To je postala redovna tema cele države, ove vlasti i hiberniranog sudstva i kada se jednog dana, ako do njega ikad dođe, odmrsi klupko „direktnih nagodbi“ i pogodbi moraće se temeljno proširivati zatvorski kapaciteti.) Ovde je pitanje šta će jednom spomeniku obezbeđenje?
Od koga i od čega će ti momci da čuvaju spomenik na Savskom platou? Istina, potencijalno može neko da ga ošteti, zagrebe, ispiše grafit ili oskrnavi na neki drugi način, ali to isto može da se desi bilo kom spomeniku u ovom gradu pa ne vidimo da je iko angažovao gorile da stoje pored njih.
Primera radi, Meštrovićev spomenik Neznanom junaku decenijama samuje na vrhu Avale potpuno nezaštićen pa mu se, koliko mi je poznato, do sad ništa strašni nije desilo, mimo onoga što je samo vreme učinilo. Eno i spomenik ruskom caru Nikolaju opstaje bez bodigarda, ne stražare ni pored spomenika Đuri Jakšiću u Skadarliji, osim ako se uz njega ne prisloni i prenoći neki naćefleisani boem, niti pored spomenika Vuku Karadžiću ili Nikoli Tesli, bez sekjuritija je i čuveni Pobednik i ostali kalemgdenski spomenici ( istina tamo ima redovno obezbeđenje, ali iz sasvim drugih razloga). Ono što znamo jeste da je jednom oskrnavljena grobnica Narodnih heroja na Kalemegdanu – sprejom su isprskane biste Ive Lole Ribara, Ivana Milutinovića, Moše Pijade i Đure Đakovića i ispisana antikomunistička poruka.
Kako se došlo do bezbednosne procenu da je spomenik Stefanu Nemanji ugrožen i koje tu procenu donosio? Ko ga i čime ugrožava, znaju li to nadležni i bezbednosne službe nešto što mi ne znamo? Kome bi smetao Stefan Nemanja? Istina, ovakav spomenik nije po volji mnogima, veliki deo građana je bio protiv i mesta i izgleda spomenika, naročito protiv netransparentnosti u pogledu njegovog koštanja i još koječega pride, ali pretpostavljam da niko od Beograđana ne razmišlja da neke noći bez meseca dotera teške mašine i krene da ga ruši ili da pod njega postavi eksplozivnu napravu.
Mislim ni da svekoliki „neprijatelji srpstva“ iz sveta ne razrađuju planove u tom pravcu, – ako baš žele da nam naude, isplativije im je da podržavaju ovog „živog samoproglašenog sveca“ nego da ruše onog bronzanog.
Odakle onda dolazi pretnja u bronzi ovekovečenom velikom županu visokom 23 metra i teškom 68 tona? Poenta je da nije u pitanju pretnja, već strah i to upravo idejnih tvoraca i izvođača radova od saznanja da su podigli nešto protiv većinske volje, zakona estetike i mišljenja umetničke i arhitektonske struke i da su izlazeći u susret svojim arapskim ahbabima od Nemanje, onako u hodu i navrat-nanos, napravili neku vrstu Kentaura – polu ratnika, polu monaha. Na telu monaška mantija, u ruci mač umesto prdviđenog krsta. Nije ovaj spomenik odavanje počasti i oduživanje duga srednjovekovnom srpskom vladaru, on je samo poslužio i zloupotrebljen u uzdizanju sopstvene slave i moći graditelja – „investitora“, podignut je sa namerom da svedoči o njihovom zlatnom dobu i da se jednom priča „Ovo su podigli Vučić i Vesić“. Nemanja je artefakt megalomanskog kaprica vlasti na kojem su, između ostalog, demonstrirali osionost i slali poruku – možemo sve što namerimo i što nam padne na pamet.
Znaju oni da je 60 i kusur tona bronze, gvožđa i koječega ugrađeno u nešto sumnjivo i diskutabilno, zapravo u bronzanog stražara na kapiji najveće bespravne gradnje u prestonici sa idejom da jedan državnik-svetac anulira devastirajuće građevinsko svetogrđe iza njegovih leđa i svojom duhovnom i fizičkom veličinom nekako zakloni profanu praonicu prljavog novca. Prenaglašena pompa koja je pratila podizanje i otkrivanje spomenika ne može da sakrije legitimnu sumnju u prave motive graditelja i to oni odlično znaju. Zato su Nemanji i dodelili telohranitelje, ne da čuvaju njega, već da stoje na braniku velike laži i nepojamnog kriminala, sekjuriti su postali potreba i podrazumevajući simbol svih njihovih poduhvata. Na kraju će sve što naprave morati da okruže mrtvom stražom jer je, ili protiv ili na granici zakona i elementarne logike. Nemanja je samo jedan, Srbija je prepuna „spomenika“ vlastodržačke bahatosti koje ne može da čuva njihova svrhovitost i istinska vrednost, već su za to potrebne sekjuriti firme. One čuvaju nelegalne objekte po planinama, divlje minihidrolektrane, obezbeđuju nelegalni pomor drveća i vešto sakrivene mafijaške zamkove i skloništa.
A to što su se i kod biranja firme iz koje će se regrutovati Nemanjini čuvari rukovodili direktnom pogodbom, samo je stvar kontinuiteta poslovanja. I do spomenika se došlo direktnom pogodbom a vrednost te pogodbe nismo saznali ni do dana današnjeg, pa zašto bi se uspešna praksa menjala i na ovom posliću. Samo direktno, pa dok traje. Indirektno svi znamo o čemu je reč.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare