Piše Ranko Pivljanin: Plač siročadi Devetog marta

Naravno, niko ne može osporiti autentični duh tog događaja kao poslednjeg pokušaja da se u zemlju i među narod, dobrano pelcovane ludilom, vrati normalnost, ali očigledno da ona u Srbiji skoro neće steći stanarsko pravo pa su i svi napori u tom pravcu, uključujući i mitinge i proteste, unapred osuđeni na propast i večno vraćanje istog. A ni oni samo nisu adekvatna terapija.Zapravo, sve te velike pobune sa zavodljivim idejama često budu samo ispusni ventil nagomilanog nezadovoljstva koji vlast ili iskoristi u datom momentu da se narod „izduva“, ili „kapitulira“ ( poput znamenitog 5.oktobra) da bi se u modifikovanom ili originalnom obliku opet vratila.Ispostavi se svaki put da dok se iz sedla izbaci Kurta, istovremeno drže uzengije Murti koji ne menja ni način jahanja, niti se odriče biča, a dogodi se da „koaliciono“ zajašu i jedan i drugi.Samo za osam godina vladavine Aleksandra Vučića imali smo tri takva protesta ( Protest protiv diktature 2017; Stop krvavim košuljama – Jedan od pet miliona 2018-2020; julski protest prošle godine protiv novog uvođenja policijskog sata)koji su, svaki na svoj način, završili kao izduvani baloni okačeni na pobedničku jelku režima.Mnogi su skloni da sve nade polažu u prevratnički kapacitet ulice - aktuelni režim svim onim šta i kako radi zaista provocira takav rasplet i nije isključeno da će najposle prizvati neki 9. mart ili 5. oktobar – ali zar je zaista poenta da nam se politički život pretvara i svodi na oblik u kome nas, minimum deceniju, kinje autokrate i diktatori a mi se, tek kad dogori do nokata, dižemo na „ustanak“, rušimo ih, pa opet ispočetka.Nije pravo pitanje da li treba i da li možemo da ih (s)rušimo na ulici, već kako nam se takvi svati iznova zadese i gde je ta falinka u nama koja takvima otvara, a nama zatvara put. Dok se ona ne locira i ne ispravi džaba su nam svi mitinzi, demonstracije i protesti. Za početak budimo pošteni i priznajmo sledeće: ovaj narod neće anonimne i bezlične državne činovnike koji bi bez mesijanskih uzleta radili svoj posao, hoće vođe i lidere i obično ih izviče i izglasa upravo na tim protestima/ mitinzima ili ih „obogotvori“ kad dođu na vlast!Narod, na žalost većinski, više preferira kontrolisani nered nego obavezujući red: ova prva opcija se čini komotnijom, jer „delegira“ sopstveni život u tuđe ruke i pruža alibi za sopstveno nečinjenje, druga, pak, podrazumeva i ličnu odgovornost, ozbiljnost i napor što nas plaši i odbija. Nisu ni čvrstorukaški Milošević, ni narcisoidni Tadić, ni „kralj sunce“ Vučić pali s neba pa u (naša) rebra, nego ih je navodila naša „kontrola leta“, za svakog smo pripremili tron, zbrisavši sa njega prethodnog vođu. Može jedna revolucija u sto godina, ali tri za trideset nije normalno niti preporučljivo a, očigledno, ni delotvorno.Zato smo mi ovde i danas siročad izneverenih očekivanja što 9. marta, što 5. oktobra , što 7.jula ( oni koji su shvatili kako stvari stoje javljaju se razglednicom iz bezbedne daljine), jer ne igramo utakmicu svih devedeset minuta, već računamo da je rešimo u jednoj sekundi, na o ruk i obično u zaustavnom vremenu. Možda i prođe jednom, ali nekoliko sledećih ćeš izgubiti. Zato, napravimo ozbiljne partije koje će se kao i svuda u svetu preganjati oko vlasti i kontrolisati jedni druge, a mi po trgovima i ulicama šetajmo devojke i decu.