Sve je mogao da zamisli demonstrant sa beogradskog Trga Republike tog 9.marta 1991. godine, osim da će mu trideset godina kasnije na vlasti umesto Slobodana Miloševića biti njegov klo(v)n Ivica Dačić, a umesto Vojislava Šešelja najuspeliji izdanak njegove skomračne radikalske političke škole Aleksandar Vučić. I da će Radio - televizija Srbije raditi po istom principu kao i tada kada je prozvana TV bastiljom i direktno isprovocirala velike demonstracije. S jednom malom razlikom: tadašnji direktor Dušan Mitević ( sa još četiri urednika) je, ipak, smenjen, današnji Dragan Bujošević je onomad lakonski reizabran. Metaforički – moglo bi se reći da se džaba krečilo, to jest gutao suzavac, dobijale batine i izgubljena dva ljudska života!

Naravno, niko ne može osporiti autentični duh tog događaja kao poslednjeg pokušaja da se u zemlju i među narod, dobrano pelcovane ludilom, vrati normalnost, ali očigledno da ona u Srbiji skoro neće steći stanarsko pravo pa su i svi napori u tom pravcu, uključujući i mitinge i proteste, unapred osuđeni na propast i večno vraćanje istog. A ni oni samo nisu adekvatna terapija.

Zapravo, sve te velike pobune sa zavodljivim idejama često budu samo ispusni ventil nagomilanog nezadovoljstva koji vlast ili iskoristi u datom momentu da se narod „izduva“, ili „kapitulira“ ( poput znamenitog 5.oktobra) da bi se u modifikovanom ili originalnom obliku opet vratila.

Ispostavi se svaki put da dok se iz sedla izbaci Kurta, istovremeno drže uzengije Murti koji ne menja ni način jahanja, niti se odriče biča, a dogodi se da „koaliciono“ zajašu i jedan i drugi.

Samo za osam godina vladavine Aleksandra Vučića imali smo tri takva protesta ( Protest protiv diktature 2017; Stop krvavim košuljama – Jedan od pet miliona 2018-2020; julski protest prošle godine protiv novog uvođenja policijskog sata)koji su, svaki na svoj način, završili kao izduvani baloni okačeni na pobedničku jelku režima.

Mnogi su skloni da sve nade polažu u prevratnički kapacitet ulice – aktuelni režim svim onim šta i kako radi zaista provocira takav rasplet i nije isključeno da će najposle prizvati neki 9. mart ili 5. oktobar – ali zar je zaista poenta da nam se politički život pretvara i svodi na oblik u kome nas, minimum deceniju, kinje autokrate i diktatori a mi se, tek kad dogori do nokata, dižemo na „ustanak“, rušimo ih, pa opet ispočetka.

Nije pravo pitanje da li treba i da li možemo da ih (s)rušimo na ulici, već kako nam se takvi svati iznova zadese i gde je ta falinka u nama koja takvima otvara, a nama zatvara put. Dok se ona ne locira i ne ispravi džaba su nam svi mitinzi, demonstracije i protesti. Za početak budimo pošteni i priznajmo sledeće: ovaj narod neće anonimne i bezlične državne činovnike koji bi bez mesijanskih uzleta radili svoj posao, hoće vođe i lidere i obično ih izviče i izglasa upravo na tim protestima/ mitinzima ili ih „obogotvori“ kad dođu na vlast!

Narod, na žalost većinski, više preferira kontrolisani nered nego obavezujući red: ova prva opcija se čini komotnijom, jer „delegira“ sopstveni život u tuđe ruke i pruža alibi za sopstveno nečinjenje, druga, pak, podrazumeva i ličnu odgovornost, ozbiljnost i napor što nas plaši i odbija. Nisu ni čvrstorukaški Milošević, ni narcisoidni Tadić, ni „kralj sunce“ Vučić pali s neba pa u (naša) rebra, nego ih je navodila naša „kontrola leta“, za svakog smo pripremili tron, zbrisavši sa njega prethodnog vođu. Može jedna revolucija u sto godina, ali tri za trideset nije normalno niti preporučljivo a, očigledno, ni delotvorno.

Zato smo mi ovde i danas siročad izneverenih očekivanja što 9. marta, što 5. oktobra , što 7.jula ( oni koji su shvatili kako stvari stoje javljaju se razglednicom iz bezbedne daljine), jer ne igramo utakmicu svih devedeset minuta, već računamo da je rešimo u jednoj sekundi, na o ruk i obično u zaustavnom vremenu. Možda i prođe jednom, ali nekoliko sledećih ćeš izgubiti. Zato, napravimo ozbiljne partije koje će se kao i svuda u svetu preganjati oko vlasti i kontrolisati jedni druge, a mi po trgovima i ulicama šetajmo devojke i decu.