Piše Ranko Pivljanin: Hoće li Nobel u Čipuljiće?

U omču kojom se obmotava Srbija ne bi li se konačno i formalno i na papiru odrekla svoje južne pokrajine, upletena je i nit stokholmske šargarepe, pa smo tako tako ovih dana obavešteni da je podneta inicijativu za nominovanje vlade SAD, Srbije i samoproglašenog Kosova za Nobelovu nagradu za mir.Uradio je to švedski poslanik, izvesni Magnus Jakobson koga je, kako je naveo, na to podstakao Vašingtonski sporazum između Beograda i Prištine o normalizaciji ekonomskih odnosa, što smatra trasiranjem puta za postizanje mirovnog sporazuma dveju strana. Inače, gospodin Jakobson je očigledno dobro upućen u politiku cena u okvirima trgovine balkanskim teritorijama, interesima i vrednostima, pa je tako u aprilu izdašno pomogao kosovsku borbu protiv korone sa 200 evra, a sada je ovom inicijativom hteo da podstakne prelazak „iz hladnog u topli mir“. Izgleda je na pravom tragu, jer već svi osećamo kako ovde rapidno raste temperatura i da će se taj „topli mir“ meriti Celzijusima grotla jednog živog vulkana. Takvi su ti hladni severnjaci, oni bi samo da je toplo, pa nek košta šta košta.Pa da vidimo, ako Nobelov komitet iz koverte izvuče Trampa, Vučića i Hotija, po kojoj će to ceni otići Kosovo za koje smo se zaklinjali da ga nećemo dati ni za šta ( što je, takođe, impliciralo jedan drugi katastrofičniji ishod – da ode za džabe). Idemo dakle, na omiljeni teren našeg maga brojki, algoritama i više matematike i računajmo. Sama medalja teži 175 grama osamnaestokaratnog zlata i kada se ta gramaža pomnoži sa 2.530 dinara koliko je najveća cena tog zlata ispada da vredi 442,750 dinara, to jest nešto manje od 3.400 evra. Otprilike, polovan „reno“ star deset godina ili po četiri letnje i četiri zimske gume za one Vesićeve „lendrovere“ koje nas osmatraju okom sokolovim. Sa ove simbolične strane,dakle, bagatela.Ako, pak, uzmemo činjenicu da je novčani iznos nagrade negde oko milion evra i vodeći računa da se ta cifra deli na tri dela, kad se odbije Trampov i Hotijev deo, našem „nobelovcu“ ostaje tričavih 333 tisuće evra, što opet izgleda bedno. To mu dođe neka minimalna cena „ugradnje“ u tenderske poslove „esenes“ preduzeća, a nisam siguran ni da li bi se sa tim novcem mogao izgraditi i jedan kontejner na mestu gde će administrativna linija biti pretvorene u zvaničnu granicu Kosova i Srbije. Sve u svemu, jeftinoća: možda mogu oni bubrezi ali beli, a jetra teško.Otkud, čemu i zašto ovaj cirkus oko Nobelove nagrade za mir kojom bi trebalo da se okite tri opskurna lika za formalizovanje amputacije 15 odsto teritorije jedne suverene države? Sumnjam da je onaj Šveđanin bio dokon i sklon ćosanju i sprdnji, pa je tvitnuo predlog i predao nominaciju Švedskoj akademiji nauka koja dodeljuje Nobelove nagrade. Pre će biti da je neka nevidljiva ruka njemu dodala probni balon da ga on naduva i pusti sa dalekog severa iz nekoliko razloga.Prvo, ako još ništa nije rešeno, da se ovom primamljivom šargarepom stvar pogura, ubrza i učini važnom a i da se naš pregovarač, slab na počasti, odlikovanja i sa opsesivnom željom da se naseli u istoriji, prelomi i omekša. ( Uzgred, ne znam što je Jakobson nominovao Vladu Srbije, koliko znamo Ana Brnabić i društvo iz Nemanjine sa ovim pregovorima imaju veze koliko i ja sa budvanskih plaža gde se žuljam i pečem na onom šljunku, isprobavajući kako će da izgleda taj „topli mir“. Mogu vam reći, peče a oće i da se pocrveni, naročito ako se ima obraza.)Drugo, ako je stvar sa priznavanjem Kosova rešena ( a sve miriše na to da jeste) onda bi Nobelovi medaljončići i novčani sitniš trebali da kompenzuju i amortizuju taj istorijski poraz države Srbije u njenom javnom mnenju i da nam se sve to predstavi kao naša velika žrtva za mir i čovečanstvo, posle koje će nas tapšati po ramenima dok ne pomodre. Doduše samo po onom levom, desno će biti odsečeno zajedno sa rukom kojom smo se držali za to parče svoje svete zemlje.Dakle, ukoliko se predsednik Srbije, ovim povodom, okiti tim priznanjem biće to najnedostojnije i najproblematičnije odlikovanje koje je jedan ovdašnji državnik primio i žig na vratu onog koji će ga nositi i sa kojim neće moći ni smeti među svoj narod. Može, eventualno, da ga strpa u džep i odnese u one Čipuljiće, rodno mesto svojih predaka i zatrpa ga tamo u neku duboku rupu. Iako je zlatno,raspašće se sigurno, jer je u startu bilo trulo.