Piše Milenko Vasović: Operacija, može - dođite 2027.

Ako dočeka operaciju, gospodin ili gospođa 2101947... će tog maja imati 80 godina, a do tada nek se snalazi „bez kolena“. Situacija ovog osiguranika je nešto povoljnija u odnosu na devetoro „srećnika“ koji su na VMA upisani u listu čekanja još davne 2010. Jedanaest godina čekaju ugradnju kuka i tek će sledećih meseci biti na programu. Pod uslovom da su živi.Slika dva: Penzionerka Dana S. iz Zlatiborskog okruga ima srčanih problema, potrebni su joj lekovi i pregledi kod kardiologa. Pokušavala je da zakaže kontrolu u užičkoj bolnici, ali nije išlo. Upala je u klasičnu šemu, na kraju je platila pregled državnom doktoru u privatnoj ordinaciji. Dala je trećinu martovske penzije.Primer tri: Mama M. J. iz Beograda vodila je trogodišnjeg sina na operaciju u Klinički centar Srbije. Pre toga je morala da uradi serološke testove na koronu bez kojih ne primaju u KCS, a gle čuda, baš takve testove ne rade u domovima zdravlja. Uz dodatne analize pre i nego što su kročili u operacioni blok već su potrošili 100 evra. Mama M. J. je nezaposlena, a država brine o zdravlju najmlađih.Mogao bih još da ređam, trudnice i porodilje, na primer, ne idu u ordinaciju bez novčanika, ali i ovo je dovoljno da se stekne slika kako funkcioniše srpski zdravstveni sistem. I kakav je tretman onih koji spadaju u najzaštićenije grupe kojima država garantuje besplatno lečenje.Korona je u Srbiji iskorišćena da se lečenje „običnog sveta“ u velikoj meri izmesti iz državnih u privatne ordinacije. Taj višedecenijski trend sada je dobio takav zamah da se nameće pitanje postoji li uopšte državno zdravstvo, sem kada je u pitanju boraba sa Kovidom 19. I naplata doprinosa. Ranije procene, pre korone, govorile su da prosečni građanin godišnje daje 300 evra na lečenje u privatnim ordinacijama.Nema sumnje da je ta cifra u ovoj i protekloj godini znatno uvećana. I da je dodatno ugrozila i zdravlje i egzistenciju ionako osiromašenog naroda. Došli smo u situaciju da su novac za lečenje i odlazak kod lekara potpuno razdvojeni. Narodne pare su zarobljene u državnoj kasi, a po lekove i zdravlje se ide kod privatnika. Što iz budžeta, što kroz doprinose u 2021. u zdravstveni sistem Srbije biće uloženo 386 milijardi dinara ili oko 3,27 milijardi evra. To su ogromne pare. Prema tim ulaganjima Srbija se solidno kotira u Evropi. Takođe i prema opremljenosti zdravstvenih institucija.Ali šta to znači običnom čoveku koji plaća preglede, analize, koji čeka na operaciju šest, sedam, jedanaest godina. Očigledno da novac odlazi u crne, naprednjačke rupe.O listama čekanja, o lečenju sirotinje kod privatnika nerado govore ministar zdravlja i direktorka RFZO. Ćute i direktori bolnica i domova zdravlja, znaju da ako progovore biće smenjeni. Samo pište građani koji su prinuđeni da poslednju crkavicu daju doktorima.Ima li izlaza, ima naravno. Jedna od mogućnosti je da građani za svoje lečenje dobiju vaučere pa, na primer, da krajnike, kolena, krvne sudove, operišu gde žele. Ili da se menja sistem osiguranja, ali to je komplikovanija priča. To bi smanjilo korupciju i čekanje, ali o tome ne brine.Vlast brine kako će da proslavi „pobedu nad koronom“, na koliko biborda će vođa pobednički da se osmehuje. Važan je rejting i marketing. Zdravlje i muke majke, penzionerke, deteta... su lična stvar njih i njihovih porodica.