Piše Milenko Vasović
On ne sme da kaže „ne dam Palmu“, ali sve što govori ima to značenje. I sve što rade njegovi saradnici, njegovi mediji, tužioci i tajne službe. Sve je sračunato da se slučaj „domaćina“ od Jagodine ne dovede na jedino merodavno mesto – u sudnicu.
On neće dati Palmu, ali to mora da nam saopšti na drugi način, diskreditacijom onih koji bi imali šta da kažu i glorifikovanjem svega što „tigar“ čini. Sa ekrana doktora Žeks i razdeljak Milomira, živahni Jagodinac sebe opisuje kao zaštitnika porodice, žena i majki, taman tako da mu ni Sveta Petka nije ravna. „Problem“ je u žrtvama i „lažljivim“ svedocima.
Biti svedok u Srbiji rizičnije je od posla deminera, nikad ne znaš kad ćeš odleteti u vazduh. Uzmite primer onog Joksovića koji svedoči protiv Šarića, brat mu je ubijen, štamparija gađana zoljom, zapaljeni kuća i kafić… Naravno da ništa od toga policija nije rasvetlila.
Neko će se možda setiti i Zorana Vukojevića, zaštićenog svedoka protiv zemunskog klana, koji je ubijen i zapaljen u blizini beogradskog aerodroma. Njega je država čuvala, a kakva država takva i zaštita. Služba se postarala, nema tome puno, da nam preko tabloida saopšti i kako su druga dvojica svedoka protiv „zemunaca“ promenila identitet i nastanila se u SAD. „Zaboravili“ su samo da kažu kako se sada zovu i gde stanuju, ali reći će kome treba.
U skorijoj prošlosti smrt Slobodana Tanaskovića, jedinog svedoka noćnog kriminalnog rušenja u Savamali, izazvala je sumnje. Svedok drugog državnog kriminala Aleksandar Obradović je hvala bogu živ, ali je osuđen na izopštenje, na tiho umiranje.
O tome da svedoci tokom suđenja promene iskaz izlišno je i govoriti. Eno živog Miće Jovanovića, samo on zna zbog čega je za manje od dva dana od svedoka protiv Palme postao njegov zaštitnik.
Zamislite sada da se u takvoj atmosferi ,u kojoj je lov na žrtve i svedoke dozvoljen svim sredstvima, pojavi neka žena i optuži Palmu za podvođenje. I zamislite da živi u Jagodini. Bila bi „kamenovana“ i pre nego što se utvrdi govori li istinu. Tabloidi bi je proglasili neuračunljivom, a udba bi joj otvorila dosije.
Ispred njene kuće bi se ulogorila grupa 393, stranački podmladak bi oblepio grad sa pogrdnim plakatama, njena deca u vrtiću ili školi bi prošla kroz pakao… Morala bi da se seli na kraj sveta, i to ne bi bilo dovoljno daleko.
Osećam veliko poštovanje prema onome što čini Igor Jurić, čovek je uvideo sa kakvim likovima i sa kakvim sistemom ima posla. I ne naseda na provokacije, na prozivke da otkrije ime političara pedofila i ime seksualne žrtve. Onog trenutka kada bi to učinio proradila bi mašina „za mlevenje“, žrtve bi postale krivci, krivci žrtve. Toga je svesna i Marinika Tepić, zato i ne saopštava imena potencijalnih svedoka.
I stigli smo u pat poziciju, baš ono što režimu savrešno odgovara. Tužilaštvo, ovakvo kakvo je, ima mogućnosti ali nema volju da zaštite svedoke. Neće to tužioci priznati, ali dobro znaju da se „slučaj Jagodina“ ne sme otvoriti pre izbora (a ni posle). Kako da salušavaš Palmu i ministre, kako da rušiš koaliciju, ko će da pregovara sa Evropom o izbornim uslovima.
Nema veze na čijoj je strani istina. Važnije je koliko „domaćin“ može da donese glasova, nego da li je u Jagodini bilo podvođenja. Podvodili su i Milošu, i komunistima, pa šta?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare