Omiljena igračka svih, a naročito balkanskih vlastodržaca je gradnja auto-puteva. To je sem finansijskog i veliko teološko pitanje, jer sami Bog zna koliko košta kilometar, koliko je "dobar" izvođač, a koliko ostane "poštenim" investitorima.
Juče, smo potpisali ugovor vredan 606 miliona evra sa kineskom kompanijom CRBC o gradnji brze saobraćajnice Novi Sad – Ruma, duge 47,7 kilometara. Godinu dana ranije Srbija je poverila gradnju Moravskog koridora (Pojate – Preljina, 112,3 kilometra) američko-turskoj kompaniji Behtel- Enka za 745 miliona evra. Oba ugovra su, i pre realizacije, već proglašena za velike uspehe.
Koga pamćenje služi prisetiće se da je pre osam godina naša država sa istom kineskom kompanijom potpisala predugovor o gradnji pomenuta dva puta za 642 miliona evra. Da, dobro ste pročitali. I još je predugovorom bilo predviđeno da domaće kompanije učestvuju u 45 odsto radova.
Za obe saobraćajnice, prema dokumentu iz 2012. prosečna cena kilometra (sa tunelima i mostovima) trebala je da bude 4,72 miliona evra. Sada će fruškogorska deonica koštati 12,7 miliona po kilometru, a moravska 6,6 miliona.
Ministarka Zorana Mihailović i predsednik Aleksandar Vučić nam duguju objašnjenje kako su 642 miliona evra narasla na 1,351 milijardi. No, male su šanse da nam odgovore, ministarka je tu da potpiše, a predsednik da nas zamajava kartama i flomasterima. Umesto objašnjenja ispostaviće nam fakture za plaćanje.
Da su izvođači tražili još – mi bi, kakvi smo, i dali. Ovim Behtelovcima ćemo verovatno dodati 20 odsto na početnu cenu, da se ne naljute, a Kinezi su dobili „svojih“ šesto miliona samo za jednu deonicu. I oni će biti zadovoljni. A mi?
Nama ostaje da verujemo da to toliko i košta i da se niko nije ugradio sa kojom stotinom miliona. A možemo i da sumnjamo, nije bilo slobodne utakmice, nema drugih ponuđača, sve je dogovoreno u četiri oka.
Možemo i da se prisećamo da su Azerbejdžanci izgradili deonicu Ljig-Preljina (40,3 kilometra, šest traka) na kojoj je podignuto 66 mostova, probijena su četiri velika tunela, urađeno 20 kilometara regulacije rečnih tokova… za 308 miliona evra. Ili, recimo most Zemun – Borča (sa dvadeset kilometara saobraćajnica) koji je gradila pomenuta kineska firma koštao je 240 miliona dolara.
Ne mogu se cene puteva bukvalno porediti, svaki je priča za sebe. Ipak, stiče se utisak da skuplje nismo nikad gradili, da smo rekorderi i da je čak i ona prethodna vlast pravila bolje ugovore. I svaki sledeći kilometar koji ugovara aktuelni srpski režim po pravilu je skuplji, bez obzira na teren, izvođača, cene čelika i betona…
Sećate se onog vica kada razgovaraju dva političara pa gost pita domaćina: „Odakle ti ovakav dvorac“ , a gazda odgovara „vidiš onaj auto-put, e pa malo smo…“. Ne bi bilo nikakvo iznenađenje da za nekoliko godina čitamo naslove tipa: „Desetine miliona ‘ostale’ u tunelu“, „Asfaltirali provozije“ ili „Podignuta optužnica“…
Da, nije ovo priča protiv gradnje puteva, već protiv dilova daleko od očiju građana u čije džepove se zavlače dugi prsti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare