4
Sve u svemu.
Subota je.
Uveče.
Nadrealna je atmosfera – u 20.03 počele su šerpe, vuvuzele, pištaljke, lonci i poklopci, a u pola devet – opa, novitet – neka sirena.
Tužna brodska sirena.
Taj zvuk je dolazio sa jednog mesta.
Možda sa nekog krova – nisam uspela da vidim sa prozora.
Nije ga bilo do sada.
Dakle, organizovan je u međuvremenu.
Slušam i pitam se kako su izabrali baš ovu sirenu.
Asocira na poslednji vapaj Titanika koji tone, pa se pozdravlja sa ostatkom sveta.
Ovo u osam i pet je karneval – ovo u pola 9 zvuči kao sahrana broda.
Ludara, totalna i ja sluđena u njoj.
*
Mogla sam danas da idem napolje do 18h, ali sam bukvalno zaboravila da smem.
Do sada vikendima nije moglo, a ja sam navila mozak da se u zatočeništvu isključim od spoljnog sveta – lakše mi je da se zaigram u četiri zida.
Sebi sam napravila puno posla jer kako je moj otac uvek govorio za „budalu uvek ima posla“ – naime, očekuje me selidba.
A ko se nije selio ne zna koja je to igrica strategije.
Mozgalica prava, kakav plejstejšn – ovo je stvarni test inteligencije.
Izazov vizuelizacije uz fizički napor i planiranje nekoliko koraka unapred.
*
Selila sam se do sada preko 10 puta.
Aco, koji me seli sa svojim momcima kaže da sam mu čest i najkomplikovaniji klijent.
„Bolje pet regala da prenosimo nego tih tvojih 1000 knjiga..“ – kao zvoca, uz osmeh.
Šta ćeš Aco – teško je znanje preneti s jedne na drugu osobu, a kamoli sa jedne na drugu opštinu.
*
Aco je vrlo šarmantan primorac.
Bio je pozorišni dekorater, pa je ušao u biznis selidbi.
Kada smo se prvi put sreli, po preporuci, došao je da vidi obim posla koji ga čeka – bio je na moje iznenađenje frapiran.
Nekako sam zamišljala da sam sitna riba u odnosu na nekog ko seli npr. spavaću sobu i kujnu.
„Imam samo knjige, slike i garderobu, par komada nameštaja“ – rekla sam mu preko telefona.
„Kukala ti majka – pa ovo kao Aleksandrijska biblioteka, tržni centar i muzej u jednom“.
*
Vremenom smo se uigrali.
Kada sam ga sada nazvala da mu najavim akcijetinu, pitao mi je samo čega sam kupovala u međuvremenu više – cipela ili knjiga?
To sa cipelama me je prošlo – ponosno mu saopštavam.
Sa druge strane žice, kaže svojim neodoljivim hercegnovskim akcentom – „E, fala Bogu“.
„A sa knjigama se možda malo pojačalo – ne mnogo – nije strašno..“
Čula sam kako je prevrnuo očima preko telefona.
Pročitajte još:
Objasnila sam mu da ovaj stan više nije za uslove karantinskog života, da su mi isekli dud pod prozorom zbog čije krošnje sam bila spremna da dam koliko god traže, da je kirija postala previsoka i da se svet promenio, a sa njim i lista prioriteta šta jedan stan čini u ovom novom „korona“ vremenu poželjnom adresom.
Razumeo me je.
Uspešno smo dogovorili prvu pandemijsku selidbu.
Aco – najbolji prijatelj čergara lutalica.
*
Sve moje selidbe su uvek bile vezane isključivo za političke i ekonomske prilike, kao i za duh vremena – verujte mi niko se ne seli iz hira, već iz muke.
Za vreme ovih mojih 30 godina koliko se bavim medijima – razvio se i umro radio, razvio se i umro print, razvila se i umrla klasična televizija.
U svakom usponu pojedinih medija mogla sam sebi da priuštim lokaciju po želji, pri svakom raspadu medija – vraćala sam se na svoj dorćolski devojački tavan.
Koliko puta sam doterala do vrha – isto toliko puta sam se spustila nizbrdo.
BAM pukne te realnost i Sizife opet si na 0, opet upisuješ prvi razred, idemo Jovo nanovo.
*
Račune uvek plaćam odmah po učinjenom izboru – to je možda nešto naspecifičnije vezano za moj život ovako kad rezimiram.
A rezimiram puno jer selidba, ma koliko da je pre svega težak fizički posao – ona je pre svega emotivni rolerkoster.
Sedim i pakujem kutije – svaku stvar provučem kroz ruke.
Odlučim – da li leti ili se seli.
A sve vreme svesna da je to kraj jednog poglavlja i da se više nikad neću vratiti na tu adresu i da je lekcija na toj koordinati planete Zemlje završena.
Ova osoba koja je živela u Zamku prestaje da postoji – kao neka mala smrt, pa – puf – reinkarnacija na novom staništu – nova vrata, nov pogled, nova šansa.
*
O haotičnom i apsurdnom tržištu stanova za rentu u ovom gradu – mogla bih knjigu da napišem – ali, veći mi je izazov da napišem zbirku kratkih priča o čudnim putevima kojima sam stizala do određenih adresa i šta sam tu naučila.
I uvek se ispostavi da je kosmos znao tačno zbog čega je ova promena bila neophodna.
I tako sebe sokolim dok svoj život pakujem u crne kese i kutije na kojima acetonskim flomasterom pišem – lomljivo.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
