Piše Ivan Mrđen: Ta strana reč empatija

Tup udarac, motorciklista je leteo nekoliko metara, neoprezni pešak se srušio na mestu, a motor je klizio još nekoliko metara i zaustavio se na tramvajskim šinama… Hitna pomoć je brzo stigla i konstatovala da je ozbiljnije povređen samo dostavljač, dok se glavni vinovnik sudara brzo oporavio od trenutnog šoka i po onoj da pijane i budale Bog čuva odbio bilo kakvu medicinsku pomoć.Stigla je i policija i propisno obavila uviđaj, zbog čega je saobraćaj na ovoj vazda prometnoj raskrsnici (glavno skretanje za Mirijevo) bio usporen, a za tramvaje potpuno zaustavljen, jer je oštećeni zeleni motor ležao na šinama. Stigao je i drug povređenog, koji vozi za jednu drugu dostavnu službu, preuzeo koleginu kutiju, kako reče “srećom praznu, jer se vraćao sa isporuke”… Sve je to trajalo tridesetak minuta, taman da se niz bulevar naniže desetak što solo, što “španaca”, što tramvaja sa prikolicom, iz kojih je izašlo i pešice nastavilo put ka poslednjoj stanici najmanje pet stotina putnika.O njima je, u stvari, reč u ovom komentaru, jer sama nesreća ne bi zasluživala tako opširan opis da u tih pola sata nisam posmatrao tu kolonu mrzovoljnih, umornih i ravnodušnih ljudi u mimohodu. Ćutke, bez pitanja, čak i bez zastajkivanja kod slupanog motora i službenih vozila, prolaze i gledaju svoja posla, daleko je okretnica na vrhu Ustaničke, treba stići na poslednje autobuse za Begaljicu, Zaklopaču, Kaluđericu…Sve je manje empatije kao “uosećavanja u emocionalno stanje, mišljenja i ponašanje drugih ljudi” (Žarko Trebješanin), ali je u mnogo većem problemu društvo u kome nestaje čak i obične radoznalosti. Da makar pitamo zašto nam se sve ovo događa!