Piše Ivan Mrđen: Poslednja odbrana Bulevara

Posle dužeg vremena imao sam tekst sa baš dobrim brojkama, od običnih pregleda do lajkova i komentara... Moja priča o pretvaranju nekad kultne kafane „Lipov lad“ u još jedan oltar propadajuće Srbije, još jedan sabirni centar za zgubidane koji se nadaju da mogu da prevare sistem zasnovan na pljački naroda kroz različite oblike igara na „sreću“, pogodila je u živac uglavnom one čitaoce koji još veruju da postoji nešto što bi se moglo nazvati „duh Beograda“.

Nostalgija, sećanja na neka bolja vremena i neka sopstvena bolja izdanja, komšijske priče i vanvremenske anegdote svo je to uticalo da se mom neveselom spisku zauvek izbrisanih gradskih toponima pridodaju i neka mesta koje hroničar mog kalibra ipak ne bi smeo da prenebregne.

Zato, za neka dobra, dobra stara vremena, uz vašu pomoć, dodajem i uzdahe za „Žagubicu“, „Kolubaru“, „Marš na Drinu“, „Vrbas“, „Goricu“, „Romani tar“, „Žubor cveća“, „Manjež“, „Široko srce“, „Trandafilović“, „Sokolac“, „Vltavu“, „Zlatno burence“, „Trst“, „Donji grad“, „Papuk“, odnedavno i „Mali Pariz“…

* * *

Moja draga prijateljica Vesna Đukić podsetila me je i na čuveno „Zlatno brdo“, nedaleko od „Cvetkove pijace“, restoran koji je porodica Lazareski držala skoro pola veka. Manje je poznato da su oni tu vazda bili kirajdžije i da su praktično odškolovali tri generacije u porodici koja je vlasnik tog objekta.

Kad je kafana sjajno radila gazde su podizali kiriju, kad su zakupci želeli da prošire posao i na dvorište prema drugoj ulici njihovi apetiti bili su još veći. Na kraju su moji prijatelji Dana i Remko morali da zatvore radnju, da bi ubrzo na istom mestu osvanuo jedan od objekata franšize „Zavičaj“. Za koji vam je svejedno da li ste kod „Cvetka“ ili na nekoj drugoj od šest, sedam lokacija po gradu i okolini.

To je praktično ista priča, čak i kad jednom osvane nekakav ugostiteljski objekat na mestu koje je imalo tradiciju, dušu i verne goste, obično nedostaju sve te tri najbitnije odrednice.

Kad je zatvarano „Zlatno brdo“, gospodin Jeremija Lazareski poklonio mi je jednu sliku koja je godinama stajala u separeu za posebne goste, u kome smo se, by the way, svojevremeno prvi put sreli već pomenuta gospođa Đukić, njeg suprug Petar, moja Mira i ja. Za istoriju nek bude zabeleženo da su tom prilikom bili prisutni i naš zajednički prijatelj Mugdin Šehalić i njegova supruga Stana, mada moja veza sa „Zlatnim brdom“ ima mnogo dužu „istoriju bolesti“, još tamo negde iz sredine osamdesetih, kad nisam ni slutio da ću se jednog dana doseliti u njen komšiluk.

Tu sliku sam dobio početkom 2015. godine. Da budem iskren, iako je ta ne baš dobra reprodukcija čuvene fotografije nekog „solunca“ u pozlaćenom ramu, kakav se decenijama koristio za Vilerove goblene, istog trenutka za mene dobila na vrednosti, koju je praktično nemoguće i izračunati i rečima opisati, u to nikako nisam uspeo da ubedim svoju dragu suprugu.

„Neću da mi od dnevne sobe praviš kafanu“, „ne ide u sobu gde su slike naše dece i unučića“, „nije ni za hodnik“, „u tvojoj radnoj sobi nema mesta“… bilo kako bilo ja sam tu sliku 9. septembra 2021. godine odneo u „Zlatni opanak“, jednu od poslednjih pravih kafana na Bulevaru, od Vukovog spomenika do „Cvetka“.

* * *

U „Zlatni opanak“ sam počeo da zalazim u proleće i leto 1977. godine, kad smo u obližnjoj Jagićevoj ulici, u podrumu zgrade broj 4, počeli pripreme i 9. juna svečano pokrenuli dnevni list „Danas“. U kome sam u prvih šest, sedam meseci bio zamenik glavnog i odgovornog urednika, šef Deska, urednik Sportske i Beogradske rubrike.

U početku je kao prirodna baza stajao restoran „Gradac“, preko puta na broju 3 (antologijski je odgovor Srđana Valjarevića, kad ga je neko upitao za adresu redakcije „Danasa“, a on, kao iz topa, odvalio „Jagićeva tri, četiri“). Međutim, nekako u isto vreme su Vlada Seničanin i Čeda Milinković preuzeli tada prilično zapušteni „Zlatni opanak“, pa kad se tamo preselio Slaviša Lekić, kako je to inače bivalo, veći deo mlađarije je promenio lokaciju… A kud sva deca, tu i njihov učitelj…

Vlada je umro sa tek nešto više od pedeset godina, martu 2011. i u grob poneo nadimak „Vlada Opanak“, što sam pomenuo u govoru na Novom bežanijskom, Čeda je sa suprugom Majom nastavio da neprestano unapređuje taj objekat, za koji bi većina novokomponovanih „bizmismena“ rekli da nema šanse da opstane (uska sala, bez parkinga, kroz „baštu“ svakodnevna promenada kučića, a poslednjih godina raznih dostavnih motora i bicikala)…

Zato sam na poleđini one Remkove slike napisao i potpisao: „Ova slika pripada Bulevaru. Ova slika pripada pravim kafanama. Ova slika ima zlatni ram, jer je pripadala ’Zlatnom brdu’. Gazda Remko Lazarerski poklonio je Ivanu Mrđenu početkom 2015. godine. Od 9. seprembra 2021. ova slika je ’sišla“ niz Bulevar i našla svoje mesto u ’Zlatnom opanku’. Ova slika pripada ljudima koji neguju srpsku tradiciju i zato je poklonjena Čedomiru Milinkoviću.“

Danas bih još dodao, posebno posle najnovijeg nasilja nad „Lipovim ladom“, da ova slika pripada ljudima koji čuvaju ne samo duh Beograda, nego i sve ono što je Bulevar, ma kako se zvao ili sada zove, značio generacijama njegovih žitelja.

* * *

Iako je odmah dobila počasno mesto u „Zlatnom opanku“, tek pre desetak dana je, posle više od četiri godine, izvršena zvanična primopredaja ove sada već znamenitosti Bulevara. Remko je tom prilikom Čedi poklonio grafiku slikara Ivana Vanje Milanovića, na kojoj je simbolično stilizovan opanak.

„Opanak“, kao jedan od poslednjih bedema odbrane Bulevara!