Odrasla u centru grada, radila kao stujardesa, a bivši muževi su joj prijatelji: Neverovatna životna priča Duške Vučinić

Odrastala je u kraju u kom su se snimali filmovi i legendarni "Bolji život". Njen život je bolji od onog o kojem je kao devojčica sanjala. Počela je kao stjuardesa, a onda se prizemljila na televiziji. Tu je postala ime, tu je upoznala kumu, prvog muža, pa drugog. Danas je šefica službe za odnose sa javnošću i korporativni imidž RTS. Kaže da je srećna, da voli da radi i da voli ljude.

"Imala sam srećno detinjstvo. Prvo čega se sećam je moja kuća na Kopitarevoj gradini i velika bašta. Bio je to predivan period odrastanja. To sam shvatila tek kasnije. Bio je mnogo značajan za moj kasniji razvoj. To mi je bilo usađeno, da i svom detetu omogućim srećno i lepo detinjstvo.

Porodična kuća je bila kod muzeja, sada živimo u Palmotićevoj, odnosno sada je to Ulica Milana Kašanina. To je onaj poznati kraj iz filmskog sveta. Pitaš se zašto je taj kraj bio interesantan filmskim radnicima... Zato što je bio miran i mogli su da snimaju na miru. Kopitareva gradina broji dve zgrade i kuće. Tu je Cvijićev muzej, a prekoputa moja porodična kuća i zgrada, do i prekoputa. To je bio miran i divan kraj u kome je živeo fini svet.

Krštena u kući

Zanimljivo je da je moja mama krštena u porodičnoj kući, onda ja, i na kraju moj sin Aleksa. Baš u kući, na određenom mestu. Kad bismo poređali slike, širio se neki mir. Mnogo je lepo kad imaš porodičnu tradiciju i istoriju, a mi je baš imamo. Iscrtana je u porodičnoj kući kao monogram.

U mom kraju živela je Mira Trailović, u zgradi do moje kuće Bora Todorović. Odmah tu pored i Dragoslav Srejović, porodica Palavičini. Vlada Divljan je bio komšija iz Đure Daničića. Moj divni drug Ivan Tasovac, s kojim sam se družila od ranog detinjstva. Ne smem da zaboravim porodicu Simonuti. Bio je to donekle umetnički kraj, ambijent koji je prijao. Rekla sam ti malopre da je i filmskim radnicima odavao isti utisak. Tu je snimljen i film "Nešto između" s Mikijem Manojlovićem i Draganom Nikolićem. I serije "Bolji život" i "Ulica lipa".

Nažalost, jedinica sam. Tata Dušan, koji je doktor veterine, i mama Snežana, koja je po zanimanju psiholog, trudili su se da me vaspitavaju kao da nas je petoro. I dan-danas se sećam, mama me je uvek učila da, kad dobijem čokoladu, prvo sve ponudim: baku, deku, mamu, tatu, a ono što ostane je moje. To je sitnica, koja je mene u životu naučila da nisam najbitnija, iako jesam bila svojima najbitnija. Možda čak i previše delim stvari, ne samo materijalne. Čini mi se da ponekad više mislim na druge, pa na sebe. Nisam bila nikad razmažena, moji prijatelji koji imaju braće i sestre kažu da sam primer jedinice koja je potpuno drugačija.

Taj naš divni kraj bio je inspirativan i za sportske aktivnosti "igre bez granica" na Kopitarevoj gradini koje sam lično inicirala. Bilo je dosta izazovno, a posebno sačuvati Tasine (Ivan Tasovac) ruke od povreda. U tom kraju sam živela do svoje 35. godine.

Mislim da sam već napomenula da se tata zvao Dušan. Jasno je po kome sam dobila ime. Dogovor između mame i tate je bio da, ako bude devojčica, tata daje ime, a za ime dečaka je bila zadužena mama. U to vreme nije bilo ultrazvučnog pregleda i neizvesnost je trajala do samog porođaja. Mama je imala čast da me prva vidi i izgovorila je: "Ovo je jedna preslatka Marija ili Jelena". Dogovor je, ipak, morao da se ispoštuje i pobedila je tatina Duška.

Poreklo

I po mami i po tati sam beogradsko dete, iako mnogi misle da sam Crnogorka. Tata je rođen na Kosančićevom vencu, a mama na Kopitarevoj gradini. I dalji preci su odavde. Sećam se u osnovnoj školi, obeležavao se 29. novembar i Prvi maj. Drugari su odlazili u svoja rodna mesta, a ja sam bila u Beogradu. Tada mi je bilo žao što nismo imali rodbinu van grada, a onda su mama i tata odlučili da sagrade vikendicu u Banji Vrujci, kako bih imala kontakt s prirodom.

Škola

Selektivno sam volela školu. Nikada vukovac, ali uvek odličan đak. Lepe uspomene me vezuju za Osnovnu školu "Vuk Karadžić", u koju je kasnije išao i moj sin. Iako se od mene očekivalo da se opredelim za gimnaziju u centru, odlučila sam se za gimnaziju na Voždovcu, jer je tada oformljeno eksperimentalno odeljenje. Bio je to prevodilački i arhivsko-muzejski smer, s mnogo umetničkih predmeta i jezika. Sudbina je htela da se i na fakultet vozim tramvajem broj 10 na Voždovac.

Kardiohirurg i balerina

Verovao ili ne, htela sam da budem kardiohirurg, zašto, ne znam. I sada, kada ti ovo pričam, jednostavno ne znam šta mi je tada bilo u glavi kardiohirurg. Iskreno, prevashodno sam želela da budem balerina, kao i većina devojčica. Upisala sam se u Baletsku školu "Lujo Davičo", ali su posle mesec dana diskretno sugerisali mojoj mami da nisam baš najtalentovanija i da nisu mogli da pronađu gracioznost koja je bila neophodna za jednu balerinu. Mislim da mi se tada to činilo kao velika nepravda, a danas je lajt motiv u mom društvu, čak sam dobila majicu "Balerina da budem" od svoje kume. Završila sam nižu muzičku školu, klavir. Tu sam iskazala svoj talenat. Ipak, mnogo veću strast i ljubav sam gajila prema skijanju i košarci, što znači da je sportski segment bio izraženiji.

Da se vratim na kardiohirurga. Zašto baš to? Moguće da sam upoznala nekog uspešnog kardiohirurga ili sam pratila neku seriju ili gledala film. Ostalo je sve u domenu mašte, a ja sam se otisnula u nebesa i nekoliko meseci bila stjuardesa, pre početka rada na televiziji. Nisam bila baš uspešna kao moja koleginica Mira Adanja Polak. Ona je bila perserka, pa još i s diplomom psihologa. U "Jatu" sam se zadržala tek nekoliko meseci, kada su uvedene sankcije.

Stjuardesa

Stjuardese neretko imaju dozu straha od perserke. Najveći "greh" u avionu je da ti se pocepaju čarape, zato svaka stjuardesa mora da ima nekoliko pari sa sobom. Vidiš, meni se na prvom letu desilo da nisam zakočila kolica i ona su krenula da jurcaju. Trčala sam za njima, ne samo da sam pocepala čarapu nego sam slomila i štiklu. Putnici su aplaudirali i smejali se. Pogledala sam perserku i taj pogled ću pamtiti do kraja života. Molila sam boga da mi neko samo doda padobran, da skočim i nestanem.

Televizija

Nakon ovog avio-izleta počela sam da radim na Trećem kanalu. Taj period života me asocira na divne ljude, profesionalno i privatno sazrevanje. Moja Nataša, kuma, moj trećekanalski brak, iz kojeg sam dobila sina. Mogla bih satima da pričam o tom specifičnom brendu 3K. Nekako, drugačija su bila vremena. Evolutivni put na televiziji je bio drugačiji, prvo sam pravila vesti, zatim radila ankete, priloge, reportaže, pa tako lagano do studija. Mom vatrenom krštenju u studiju je prethodilo dve godine rada na terenu i u redakciji.

Učile smo

Nataša i ja smo nekako rasle zajedno na televiziji. "Vodiću te samo reci gde", "Zvezde i poneka psovka", "Oko ponoći", samo su neke od emisija koje smo zajedno radile. Jedna drugoj bile podrška, najbolji kritičari, rame za plakanje, vetar u leđa i najbolje društvo na putovanjima.

RTS

Na RTS sam došla 2006. godine. Kada je Treći kanal ugašen, svi smo prešli u Takovsku i Aberdarevu. Već sam dobro poznavala rad na RTS, kao neko ko je od 2004. godine angažovan na projektu "Evrovizija". Pitaš me kako su došli do mene... Trebao im je neko ko govori strane jezike, da obavlja novinarski posao i izveštava, bude PR ali i komentator. Tijanić je odlučio da to bude jedna osoba. Eto, otuda ja na Evroviziji.

Komentator

Nikada ranije nisam radila taj posao. Evrovizija u Istanbulu 2004. bila je vatreno krštenje za mene. Bila sam tačna i precizna, ali ne previše zanimljiva. S godinama i iskustvom se to promenilo. Sada slušate Dušku, koja bi vam i u privatnom životu podjednako iskreno pričala.

Prva Evrovizija

Posle 12 godina izolacije, prvi naš predstavnik bio je Željko Joksimović. Bili smo dobar tim, i od početka znali da smo favoriti. Na kraju veliki uspeh, drugo mesto, meni jedna od najdražih Evrovizija, možda zato što je bila prva. Znaš ono kad kažu, prva žena se najviše voli. Ja sam imala sreće da svojim muževima budem prva žena, ali o tome ćemo malo kasnije.

Helsinki i pobeda

Od početka je ta Evrovizija 2007. bila potpuno neobična. U Beogradu 28 stepeni, spektakularan ispraćaj, slećemo, a tamo sneg. Kupujemo čizme i kapute, prilagođavamo se vremenskim uslovima. Ubrzo shvatamo da miriše na pobedu. S mojim iskustvom iz 2004. godine, ali i istom emocijom, samouvereno izgovaram Gorčinu Stojanoviću: "Pobeđujemo!" I pobedismo. Taj osećaj je neverovatan i nemerljiv. Kada čuješ da je Srbija pobedila, puno ti je srce, a zamisli kako je kada ti učestvuješ u nečemu što tvojoj zemlji donosi pobedu.

Multipraktik

Pitaš me kako uspevam sve da postignem na Evrosongu... Prenos, izveštavanje, PR, a uz to da radim i svoj svakodnevni posao. Ne znam kako da ti objasnim, to je verovatno neka čudna energija. Što sam starija, mirnija sam i staloženija, ali energija je ista. Naravno, nisam uvek podjednako fokusirana na više stvari, ali iskustvo ti olakšava da neprimetno skreneš pažnju s propusta.

Kabine

Klaustrofobična osoba teško da bi imala hrabrosti da uđe u komentatorsku kabinu. Pričamo o evrovizijskoj komentatorskoj kabini. Otprilike je veličine mog radnog stola. Dešavalo se da ne bude dovoljno fiksirana i da se ljulja. Jedne godine sam klimavim merdevinama dolazila do nje. Bilo je situacija da mi je najlonom obložena jedna strana, da mi zvuk probija iz sale ili da mi kasni slika u odnosu na ton. Jedne godine sam puna četiri sata jurila sliku i uspela, što je bila nemoguća misija. Nije postojao tehnički način da se to reguliše, osim da se ja prilagodim.

Privatni život

E, sad dolazimo do privatnog života! Oba supruga upoznala sam na Trećem kanalu. Prvi put sam se udala sa 24 godine. Brak je potrajao tri i po godine, a ubrzo sam se i drugi put udala. Za Srđana, s kojim sam dobila sina Aleksu. Obojica muževa su mi danas beskrajno bliski prijatelj. Velika su mi podrška, kao i ja njima. Ponosna sam što sam odnegovala takav odnos.

Poroci

Prvu cigaretu sam zapalila kad sam bila u školi u Oksfordu. Tinejdžerski dani, pa mi se učinilo da mi je sve dostupno. Sećam se, bile su to neke mentol cigarete. Skoro da sam se otrovala od tog duvana i izgubila glas. Po povratku u Beograd, zaraza cigaretama je nastavljena. Naravno, napravila sam pauzu u trudnoći i tokom perioda dojenja. Smatrala sam to neprimerenim. Međutim, sanjala sam tada cigarete. Rekla sam sebi: "Čim se ovo završi, zapaliću četiri odjednom." Meni je cigareta vezana za času vina. Volim vino. To je jedini alkohol koji ću popiti. Dogodi se ceo dan da ne zapalim cigaretu, ali moj obavezni ritual posle napornog radnog dana su čaša vina i cigareta u miru bez pitanja.

Neobičan hobi

Hedonista sam i volim da trošim novac na putovanja i provod. Volim da izlazim, ali i da okupim prijatelje u svom domu. I danas kad otputujem volim da kupujem poklone. Vratim se uvek s putovanja bez ijedne kupljene stvari sebi. Volim da ugodim dragim ljudima. Nikad mi nije žao na taj način potrošenog novca.