Piše Ivan Mrđen: Najduži put do kuće

Prvo smo se zadržali u Subotici da obiđemo bar neka mesta koja smo voleli dok su “tamo gore” živele naša Milena i njene ćerke Tamara i Ana, a onda smo proveli prijatno popodne na Paliću, zadnja pošta “Jelen salaš”, sa našim prijateljima Margit Helenom i Norbertom i njihovim ćerkicama.Ponesen tom atmosferom, a i inače radije putujemo kroz sela i gradove nego bezličnim i dosadnim autoputem, krenusmo starim novodsadskim, pa se u Bačkoj Topoli prisetih da u Gornjoj Rogatici imam prijatelja, kome sam pre nekoliko meseci pomogao dok je ležao u bolnici na Banjici. Skrenusmo ka Somboru, da bih se posle 18 kilometara uverio da je – moja Mira uvek u pravu!Da imam posla sa prevarantom rekla mi je još onomad, kad sam uplatio izvesnu sumu izvesnom Miloradu Dikliću iz Gornje Rogatice, Ive Lole Ribara 76, a balada za ovce poput mene je da leži u bolnici zbog operacije kičme, da su mu rođaci u izloaciji zbog korone, pa ako mogu da mu uplatim internet…Slatko su se nasmejali u lokalnom bircuzu, kad ih upitah za tu adresu, pa još pomenih i ime i prezime, a onda rekoše da je ta kuća odavno prodata, da se imenom bivšeg vlasnika služi neki prevarant, te da broj na koji sam uplatio ne pripada nikakvom kablovskom operateru, već je reč o kladionici, preko koje ovaj podiže novac. I da svako malo neko naiđe i pita za njega…Dakle, ključne reči su Milorad Diklić, operacija kičme, internet preplata i “Tippnet”!Zbog njih sam, iako sam se prvom prilikom vratio na E75, imao nikad duži put do kuće! Da, draga…