Piše Ivan Mrđen: Lekcije iz “madžarskog”

Mnogo puta sam napisao kako u opusu Đoleta Balaševića ima rima za svaku priliku. Možda ni on nije slutio da će se ovaj pesmičuljak mnogo godina kasnije zavrteti kao nezvanična himna svih koji u zemlji Srbiji upravo priželjkuju “mađarsko proleće”.

Iako je sličnost vladavine na nedeljnim izborima precrtanog Viktora Orbana i ovdašnjeg predsednika svega i svačega zapanjujuća, pitanje da li će isto završiti zavisi od kapaciteta protivnika režima u zemlji Srbiji, da baš ne kažem opozicije, da se ujedine i mobilišu građane za promenu.

Jedno je sigurno, nema više ni vremena, ni razloga za aktivnost tipa “tiho zazveckam šibicom, sve se ponadam možda čućeš” ili samozaljubljeno “ma, `di ćeš naći boljeg momka za te pare”…

Neverovatna sličnost ove dvojice autokrata i populista, a naročito njihovih političkih organizacija, zahteva ubrzano učenje “madžarskog”, tim pre što su mnoge lekcije kao preslikane.

Orban je u potpunosti privatizovao državu, stvorio novu krimogenu elitu, gušio kritičke glasove i mišljenja, a stranku ustrojio po principu vojničke poslušnosti i lojalnosti.

Pad Viktor Orbana nije posledica jedne afere, već nagomilanog nezadovoljstva zbog dugogodišnjeg načina vladanja. Sistemska korupcija bila je centralna tema. Transparency International ističe da je Mađarska najlošije rangirana država Evropske unije po percepciji korupcije, uz česte ocene da je reč o zarobljenoj državi u kojoj politička elita kontroliše tokove novca i institucije.

Ljudi bliski vlasti, poput biznismena Lorinca Mesaroša, naglo su se obogatili kroz državne poslove, što je u javnosti učvrstilo stav da sistem funkcioniše u korist uskog kruga politički povezanih aktera.

S tim je povezano i urušavanje institucija i medija. Tokom godina, Orbanova vlast je konsolidovala kontrolu nad značajnim delom medijskog prostora, dok su pravosuđe i akademske institucije trpeli političke pritiske, što je EU više puta označila kao ozbiljno nazadovanje demokratije.

Predizborna kampanja je protekla pod dominantnim narativom - ko nije za Orbana, taj je neprijatelj države i izdajnik, ili ono najidiotskije - ako ne pobedi Orban, sledi propast države i njen kraj.

Ma koliko sve ovo delovalo poznato, mislim da nema puno razloga za latinsku poslovicu “Similis simili gaudet” (Sličan se sličnom raduje), jer ono što čini razliku i što je u krajnjoj liniji donelo ubedljivu pobedu Peteru Mađaru, bar u ovom trenutku, u zemlji Srbiji deluje kao “nemoguća misija”. Od povlačenja relevantnih opozicionih partija iz izborne trke u korist “Tisza Party”, koja je ovom prilikom delovala kao opštenarodni pokret, do samog izbornog dana bez batinaša i plaćenih kriminalaca po ulicama, kao i gomile nepravilnosti i zloupotreba tokom glasanja, sve do otvaranja vojske i policije ciji su pripadnici skupili hrabrosti i ljudske časti da konačno javno progovore o svemu kriminalnom i protivzakonitom sto je godinama radio Orban.

Sve to, o čemu u zemlji Srbiji možemo samo da maštamo, dovelo je i do rekordne izlaznosti na izborima od 12. aprila. Ali, kako bi rek’o Balašević, “džabe pripovedam, kada ne umem prevesti”…

Iz mnogobrojnih komentara po društvenim mrežama za potrebe ovog teksta iskoristio sam ponešto što su napisali Naim Leo Beširi, Marinko Kovačević i Adnan Rodić, ali umesto zaključka, baš na temu onoga što svako od nas može da učini, nezavisno od toga da li će opozicija nešto naučiti iz “madžarske čitanke” ili će “ostati na osmoj strani”, prepisujem objavu sa zida mojih prijatelja Marije i Branka Dimitrijevića:

“Ne treba nama diktatura, mi smo sami sebi kazna. Ne treba niko da krade izbore, mi ih poklanjamo. Sedimo, psujemo, kukamo… i kad dođe dan izbora - nestanemo.

Kao da u zemlji tog dana postoje samo sendvičari... Kao da nas neko ugasi na dugme. A posle, jao opet isti... Pa isti, bre, jer si ti isti. Jer ti je lakše da sereš nego da se pomeriš….”

Nije problem ni Orban. Nije ni predsednik svega i svačega, vrhovni komendant Ćacistana i civilni patrijarh. Problem je što je tamo neko ustao i rekao dosta je!!!

Neko po neko, celo mesto, mesto po mesto cela zemlja. čovek po čovek, reka… Da baš ne kažem – Tisa!