Piše Ivan Mrđen: Kako je Ivo Andrić komentarisao rađanje fašizma, pre sto godina u Italiji

Poziv mnogobrojnih zborova i više fakulteta u blokadi motivisan je najavom pokušaja da se obeleži 80-godišnjica smrti Milana Nedića, poznatog kolaboracioniste tokom okupacije u Drugom svetskom ratu. Na tom mestu, ispred današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine, inače nekadašnjeg zatvora Ozne, Nedić je okončao svoj život 4. februara 1946. godine, skočivsi kroz prozor.

Pristalice njegovog lika i dela u tu verziju ne veruju, iako postoje jasni istorijski dokazi da tadašnja vlast nije imala potrebu za takvim činom, pošto je predsednik kvinsliške vlade već bio osuđen na smrt. Mnogo važnije od već uobičajenih srpskih preganjanja sa dve istorije, je nemirenje sa “fašističkim procesijama” u glavnom gradu zemlje Srbije.

* * *

Već sam pisao kako sam neverovatnim spletom slučajnosti ostao bez svog ručnog kofera i laptopa u njemu, sada bih samo dodao da su u tom prtljagu bile i sve knjige koje sam poneo da čitam ili koristim za pisanje tokom tromesečnog puta po belom svetu. Nekim čudom, u onim koferima koje smo doneli u Melburn ostala je samo nevelika brošura “Rađanje fašizma” (“Vreme knjige “, Beograd, 1995), u kojoj su eseji koje je Ivo Andrić napisao u prvoj polovini treće decenije prošlog veka, kad je službovao u Italiji.

Preneću nekoliko pasusa kao povod ne samo za razmišljanje, nego i za pokretanje iz sigurne zone komfora onih koji misle da je fašizam toliko prevaziđen i trajno potučen na istorijskom planu, tako da ne primećuju neke analogije:

Izvan Italije postoji danas (tekst je objavljen 1923. godine, prim. I. M.), naročito u širokim slojevima, jedno rašireno i uprošteno mišljenje o fašizmu, o silama koje ga kreću i ciljevima za kojima ide. Kao u sve događaje i pokrete i u njega svak unosi svoje težnje i osećaje. Za jedne, to je svirepa reakcija i slepi teror plaćenih bandi u službi kapitalizma i militarizma. Za druge, to je veličanstven revolt nacionalne svesti i prosvećenih klasa proti bezumnom crvenom teroru zavedenih masa i moskovskih agitatora.

(...)

Palanka, zavađena i sitničava kao svuda u svetu, našla je u novim borbama jednu poluzakonitu, novu formulu za svoje stare mržnje i zle instinkte. Zajamčena neodgovornost i nekažnjivost ma kakvog nasilja i kult toljage i pištolja privlačio je jednako i romantične mladiće i kriminalne tipove.

Ko je u novembru 1921, za fašističkog kongresa u Rimu vidio njihove povorke kako, u crnim košuljama i sa mrtvačkim glavama, razbarušene kose i paradna koraka, prolaze mirnim rimskim ulicama, taj je u njima mogao da čita poreklo i put fašizma. Izuzimajući po kojeg oduševljena i bradata profesora i gazdinske sinove, i studente sa naočarima, sve su bila brutalna, neinteligentna lica violetnih palanačkih tipova.

To je bio sve go tucibrat. To je bila mračna, surova provincija koja je došla u Rim željna borbe i vlasti, to je bilo naličje komunizma koji nije uspeo, najezda fukare i skorojevića.

(...)

Na tom kongresu čula se o Benitu Musoliniju prvi put reč “Duce” (vođ) i tada je, bar u široj javnosti, prvi put bilo jasno da je to čovek koji reprezentuje i vodi fašizam. Godinu dana docnije izvela ga je ta mračna i zapenušana bujica i učinila gospodarom Italije i njene sudbine.

Taj “svirepi sentimentalac “ iz Romagne, iskusan, dovitljiv, brz, energičan, ne preopterećen velikim znanjem ni skrupulama, dobar poznavalac masa, svojim naglim usponom pomračuje sve ratne i poratne karijere evropskih ličnosti.

Pisac ove brošure ga karakteriše kao čoveka koji lako menja forme i ideje prema časovitoj potrebi, ali čiji je glavni movens “njegov bezgranični individualizam”. Sa kulturom koja je “ispod osrednje”, bez dubljeg poznavanja ijednog konkretnog problema, ali sa velikim darom uprošćavanja i imperativnim tonom čoveka koji je ubeđen da “vrši jednu misiju”, on kod masa ostavlja utisak “čoveka snage i volje koji zna šta hoće i šta mu je cilj”.

(...)

Država sa svojim institucijama pred njim stoji kao ljubavnik u pesmi: “Ti mi ne možeš toliko zapovediti, koliko sam ja spreman da ti se pokoravam!”

(...)

U fašističkom pokretu samom nije bilo viđenijih, jačih ljudi. Musolini je tu bio jedini koji je znao ekonomske nužde i životne potrebe raznih slojeva, koji je poznavao velike socijalne pokrete i učestvovao u njima, imao veliko organizatorsko i političko iskustvo i imao urođene osobine čoveka koji ume sa se bori i da zapoveda.

Zato je Musolini sve više uzimao alire diktatora, kao da se vršeći partijsku diktaturu vežbao za državnu koja ga je čekala. On unosi u javan život dekor i ceremoniju, proskribovanu od demokratskih vremena a tako voljenu od italijanskih masa, vraća fazi njeno mesto, otvara nova polja lokalnim strastima i taštinama i ličnim ambicijama.

(...)

Sa dolaskom Musolinija na vlast, došao je i čitav roj mladih ljudi iz provincije, advokatskih kandidata ili često samo rezervnih potporučnika po zanimanju, koji su stekli zasluge za fašizam. Oni su zapremili najviša mesta u najvažnijim ministarstvima i počeli da dele između sebe blagodati vlasti koja im je udarila u glavu.

Dovedeni na vlast u ime zakonitosti, prava i reda, oni su trebali da otpočnu savesnim primenjivanjem postojećih zakona i mudrim uvođenjem novih. Umesto toga je nastalo jedno nesrećno i nadasve antipatično mešanje revolucionarnih sredstava i zakonskih mera. Gde je partiji ili partijskim veličinama bilo zgodno i korisno tu se primenjivo postojećih zakon sa punom snagom i sankcijom državne vlasti, a gde nije bilo zgodno ni moguće, tu se ostalo pri fašističkim metodama pre dolaska na vlast; mučkom premlaćivanju pojedinih lica, razbijanju pokućstva, paljenju redakcija…

U toj pometniji se, naravno, lako desilo da su do uticaja došli najbezobzirniji i najgrlatiji, neodgovodni elementi sa kriminalnim instinktima i bez neke ideologije.

I u senci Musolnijiveg neprikosnovenog lika, u ime fašizma kao spasioca, počela je bezglava hajka za novcem i častima, iskorišćavanje položaja, ucenjivanje industrijalaca, jedan odvratan kankan skorojevića i probisveta.

* * *

Čuvaj se, kažu, ljudi od “samo jedne knjige”. Zato neću previše da citiram uvaženog nobelovca. U ovoj brošuri, koju je uredio i za štampu pripremio moj prijatelj Peđa Marković, ne slučajno, nalazi se i jedan Andrićev članak o tadašnjim prilikama u Bugarskoj.

Tek da svakome bude jasno da se to “cveće zla” lako prima svuda, a da se kao korov veoma teško odstranjuje.