Ona ima samo dvanaest godina, od kojih poslednjih sedam živi u Melburnu. Ovih dana završava šesti razred osnovne škole, a od februara će biti “srednjoškolac” (u Australiji “high school” počinje od sedmog razreda). Kao lider učeničke zajednice (“school captain”) juče je u South Melbourne Primary School govorila na svečanosti povodom završetka primarnog školovanja njene generacije (“Graduation ceremony”).

Ako nekome nije jasno šta je mislila Seka Sablić kad je rekla da je “otadžbina tamo gde ti je dobro, a ne gde su sarme” ili nije razumeo sav čemer video klipa koji sam “prepisao” 3 decembra u komentaru pod naslovom “Nastava na daljinu” – jučerašnji govor gospođice Ane Mrđen nudim kao poslednju priliku makar za početak razmišljanja o tome gde i kako živimo:

“Zadovoljstvo mi je da vas pozdravim na ceremoniji dodele diploma šestoj godini, generacija 2020. Kakva je to godina bila?! Neko vreme nismo znali kako će izgledati ovo veče i tako je lepo što smo svi zajedno ovde i slavimo i što ne razgovaramo preko ekrana.

Priznajmo, ova godina bila je i izazovna. Započeli smo je uzbuđeni što smo prešli u našu završnu godinu osnovne škole. No, nedugo zatim počeli smo slušati vesti o Covid-19. Već oko Uskrsa su nam rekli da se nećemo vratiti u školu na početku drugog polugođa (u Austarliji je to u julu) i napravili su planove za učenje na daljinu. Kako su sedmice prolazile, našli smo se na našim ekranima, čekajući najnovije novosti o virusu i sve većim ograničenjima.

Biti zaglavljen u kućama mesecima – to nije bio najbolji način da se provede poslednja godina osnovne škole. Borili smo se s tim da ne možemo videti svoje prijatelje, što nismo mogli ići u školu. Nismo mogli raditi stvari u kojima uživamo, poput odlaska u skejt park, igranja “futija” (australijski fudbal), časova plesa, tenisa, bejzbola, druženja s prijateljima i putovanjima. Morali smo naučiti kako da premestimo svoj život na mrežu.

Ali kao što je Merlin Monro jednom rekla ‘sve se događa s razlogom’. Koliko nas je 2020. testirala, toliko nas je ojačala, jer smo s padovima imali i uspone. Naučili smo kako se koriste Microsoft Teams, OneNote i WebEx. Dobili smo mali uvid u domove naših kolega iz razreda i nastavnika. Upoznali smo kućne ljubimce, braću i sestre i decu. Saznali smo da, čak i bez razgovora licem u lice, i dalje možemo održavati čvrstu vezu jedni s drugima.

Možemo sarađivati i u najtežim vremenima i međusobno se podržavati. Mislim da je to više nego dragoceno iskustvo. Čak i s jednom od najluđih godina, stvorili smo uspomene kako bi naše osnovnoškolsko iskustvo bilo potpuno.

Ovo je prilika da se zahvalimo našim roditeljima. Podržavate nas, ohrabrujete i verujete u nas. Ova godina nikome nije bila laka, ali tokom zaključavanja (“lock down”) postali ste i naši učitelji. Neverovatan je način na koji ste uravnotežili svoj posao i osigurali da smo i mi uspeli da završimo naš školski posao.

Uskoro ćemo poći u srednju školu sa novim ljudima, novim nastavnicima i novim sredinama. Ali to ne znači da ćemo se razdvojiti. Znamo da će svi imati niz osećaja; od nervoze do uzbuđenja zbog nepoznatog. Ali to je prilika za nova iskustva i pronalaženje novih interesovanja i veština. I svi ćemo u narednim godinama srednjoškolskog iskustva stvoriti još mnogo uspomena, ali se nadam da više niko nikad neće imati ovakvu završnu godinu osnovnog školovanja.

Iako je 2020. godina kao nijedna druga, sad znamo da smo spremni da se suočimo s bilo čim. Neko je rekao, ako želite dugu, morate podneti kišu. Ako je 2020 bila kiša, 2021 bi trebalo biti duga!”

Zbog neprepoznatljive crtice u našem slovu “đ” našu pametnicu tamo zovu Ana Mrden. Sa crticom ili bez nje – zapamtite ime buduće premijerke države Viktorija! Ljubi je deda…