Piše Ivan Mrđen: Doviđenja u sledećem setu

Imali su muku organizatori prvog ovogodišnjeg gren slema da smisle neko deseto mesto, gde već nisu uslikali od juče opet svetskog broja jedan sa velikim peharom (sa kojim Đoković ima poseban “relationship”, kako je rekao u jednom trenutku). Zato su se odlučili za park oko rezidencije guvernera države Viktorija, gde je isti hepening već održan 2016. godine. Sa tog brda se lepo vidi dobar deo Melburna, posebno onaj uz Jaru, gde je Novak Đoković ne kraljev izaslanik nego kralj lično.Ne bih da upadnem u zamku tzv. patrijotskog naduvavanja pobeda sportista sa čijim životima nas povremeno ukrsti činjenica da imamo pasoše sa grbom iste države. Sam Novak je juče rekao da ponekad nije svestan koliko njegove pobede znače tako velikom broju ljudi i da ima puno respekta za rekordan broj posetilaca koji su nedeljni meč pratili na Garden skveru, ispred “Rod Lejver arene”.Organizatori su saopštili da je u nedelju 29. januara bilo 45.832 posetioaca, što je čak za 14.812 više nego što je bila prethodna najveća poseta tokom finalnog dana i noći). To treba pripisati i činjenici da su igrali ljubimac jedne od najmnogobrojnijih etičkih zajednica (prema nekim procenama u Melburnu i okolini živi više od 300.000 ljudi grčkog porekla) i objektivno najbolji na svetu, koji je imao i dodatni motiv da pokaže da se ništa nije promenilo uprkos prošlogodišnjoj nepravdi.A to je onda bio i dodatni motiv da srpske zastave, grbovi i sva moguća prepoznatljiva navijačka obeležja, posebno dresovi“Crvene zvezde”, preplave prostore ispred velikih ekrana, na kojima se, ruku na srce, sam meč bolje prati nego u samoj dvorani. To je doprinelo i obaranju rekorda ukupne posete, 902.312 ljubitelja tenisa sa plaćenim ulaznicama, dok je prethodni bio 812.174 iz 2020. godine.Pitanje za analizu i dublje promišljanje glasi, koliko ovakvi trenuci i zaista sjajni sportski rezultati mogu da nam poprave život? Nije reč samo o tome, što je pomenuo i Đoković kad je primao pehar, da ovakve pobede inspirišu hiljade mališana da počnu da se bave sportom, već šta se događa kad se završi televizijski prenos, da li tek tako može ponovo da se gledaju rijaliti “zvezde” i slušaju budalaštine političara...Kad prođe busanje u junačke grudi, kad pomislimo da smo neke dugove vratili i neke nepravde ispravili, da li je mamurluk još gori nego letargija iz koje smo pratili te velike sportske događaje... U sportu se sve iskazuje na krajnje egzaktan način, pobede, bodovi, titule, golovi, koševi, asistencije, skokovi, rekordi... Tu nema mnogo prostora za tzv. subjektivni osećaj, bili smo bolji, lepše smo igrali, ili već tradicionalno pokrali nas, nisu nam dali da pobedimo...Upravo to je ono što nam treba, kad imamo dobre brojke, poput one na Đokovićevoj jakni, što malo ne bismo promenili i sopstvene subjektivne poglede na sebe same i svet oko nas. Ne treba Novak, odbojkašice ili vaterpolisti da pobeđuju da mi ostajali u zabludi da smo, kao narod, iznad svih, a posebno najbližih komšija i suseda.Onda su to samo njihove sjajne pobede i naši glupi ratovi!