0
Iz moje knjige "Sa Beogradom na Ja" ("Mostart", Beograd/Zemun, 2011.) često prepričavam zapis od 21. februara 2006. godine, kao ilustraciju priče da niko ne zna kolika je nečija muka, dok taj problem ne dobije i neki brojčani izraz.
Elem, kad su novinari dva dana ranije došli na lice mesta zbog požara u Ulici Grčića Milenka, neko ih je uputio na jednu babu iz komšiluka, koja sa svog prozora „sve vidi“ i „sve zna šta se dešava“. Sa njom je mlada koleginica Tanja (mislim da se prezivala Vuković) vodila ovakav razgovor: „Ko živi u tom dvorištu?“ „Neki Romi…“ „Koliko ih ima?“ „Tristašesnaest!“
Već godinama pokušavam da sačuvam zdrav razum, živce i mir u kući i među prijateljima tako što se ne bavim izjavama predsednika svega ovoga. To su, vremenom se pokazalo, obične „koske“, koje potom danima glođu opozicioni lideri, njima naklonjeni mediji i „tviter revolucionari“…
„A što me ne pitaste, sinoć smo imali mnogo brojniji skup protiv Europrajda, 4.650 ljudi je bilo, poput najvećih skupova ikada koje je opozicija skupljala. I neću da vas pitam znate li ko je organizovao taj skup sinoć. Pričaju o porodičnim vrednostima oni koji su osuđeni za porodično nasilje, neću ni da pričam o opojnim drogama i o svemu drugom“, rekao je u ponedeljak predsednik, kad je negde izigravao vrhovnog komandanta.
Ovo prebrojavanje „do u glavu“ pokazalo je njegovu najmanje trostruku muku: kako umiriti i dalje radikalsko jezgro svojih pristalica, kako pokazati „gej frendli drugovima“ iz inostranstva da će sve biti kako je obećano i, of course, kako ismejati opoziciju. Za koju je „spontana“ nedeljna šetnja ulicama Beograda bila „tamni vilajet“, jer niti mogu sa ovima, niti smeju protiv onih koji iza svega toga stoje.
Ali to je neka druga, već oglodana koska.
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša Borba dala
Ivan Mrđen_ Šta je nama naša _Borba_ dala