Piše Dejan Žujović: Zadnji Pogled Na Jeršaleim

Kolumne 28. dec. 202009:3517 komentara
Podeli:
Dejan Žujović Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Ovi dani su bili mnogo teški za mene. Hodam ulicom i imam neki zloslutni osećaj u stomaku. Osećam vas, žohari. Osećam kako ste sve bliži. Kopate, rijete, njuškate. Ali imam lek za to. To je ova pesma. Omiljeni Haustor, sunčan dan u mojoj glavi, žena koju volim drži me za ruku. Miluje po glavi. Izbacuje svaki strah i sumnju iz ovih umornih muških ruku. Glava polako klizi niz njeno rame. Tonem u blaženi, tako potrebni san.

Budim se. Nisam baš svestan, ali čujem vam glasove iz kuhinje. Moje kćerke se zavitlavaju. Smeju grohotom. Čujem glas majke koja nešto petlja po šporetu, sigurno su opet tražile palačinke. Ti ulaziš i maziš me po licu. Moji Cipelići. Na televiziji crtani Korto Malteze. Moj čovek. Oduvek sam voleo te usamljene muškarce, sa draganom koja je negde tamo, iza nekog okeana. I galeba u kadru.

Izlazim napolje sa svojom zverkom. Malo je neobično. Ulica je bez rupa, čista. Nigde parkiranih automobila po trotoaru. Komšija mi se javlja sa osmehom. Automobili polako prolaze, bez divljanja kao obično. Sve mi je malo čudno. Ne primećujem drvorede isprva. Moja ulica ih nikada nije imala. Šta je ovo? Podižem pogled i čudim se vedrom nebu. Gde je nestala ona siva skrama sa mojih očiju? Na Stepi novo iznanađenje. Neka deca, čupava i smešna, stoje za štandom. Prikupljaju volontere. Sređivanje Banjičke šume. Produžavam do nje. Ispred Kovača stojim i sav sam zbunjen. Vidim sva ta kola a ne čujem ih. Kontam da su električna. Od kada mi imamo toliko osvešćenih? U šumi novi šok. Predivna travnata površina tamo gde je samo strnjika stajala od kada znam za sebe. Majke leže sa svojom decom, ona bosonoga bauljaju kroz taj travnati život. Potok je modro zelene boje. Konačno mogu da pustim Akija, mog vodenog psa da uživa u njoj. Vraćamo se lagano kući, umorni i zadihani.

Majka gleda nešto, rekao bih dnevnik. Sedam pored nje. Gleda me sa osmehom i priča kako planira sa drugaricom da ide u Barselonu na sedam dana. Gledam, slušam, ne verujem. Medicinska sestra u penziji može do Barse? Bacam pogled na ekran. Našega premijera jure novinari dok on pokušava na bicikli da im utekne. Ok. Sada shvatam da nešto opasno nije kako treba. Prozivaju ga za neke biciklističke staze od Beograda do Kragujevca. On zajapuren upro na pedale svom snagom, ali džaba.

Puna mi kuća dece. Gledam ih sa smeškom. Uzvraćaju malo sramežljivo. Cipelići, kako ste? Hvale se pričama sa fakulteta, a ova najmlađa mi grli kolena. Razmišljam da je konačno sve kako treba. Da sam imao za šta godine života da stučem. Konačni mir u duši. Ne osećam više ni ono treperenje u nogama. Sada sam svoj na svome.

U jednom trenutku osetim drmusanje svoje glave. Otvaram oči zbunjeno, moja glava je na ramenu neke gospođe. Treba mi par trenutaka da dođem k sebi. Shvatam da naš avion iz Minhena sleće na Surčin. Nadam se da nije videla trag balice na reveru. Posramljen se okrećem prozoru i gledam grad okovan smogom. Na terminalu nas dočekuje čovek u sivom odelu, sa rukama iza leđa. Pogled mu je takav da kao da želi da uđe u hipofizu svakome putniku. Ne izdržavam, zastajem. Dobro u kom si fazonu? Zašto mora da me bude sramota svoje zemlje čim zakoračim iz aviona? Šta glumiš ti tu, prijatelju moj? Carinsku kontrolu prolaziš kao kroz toplog zeca. Ne znaš šta je bolje, da gledaš patos ili da ostvaruješ kontakt očima.

Pročitajte još:

Na izlazu te hvataju kao gnu-antilopu krokodili Zambezija. Divlji taksisti. Dok se voziš preko prepune Gazele, sa uskakanjima levo i desno, bez migavaca, sa puno sviranja, razmišljaš kako bi to izgledalo tamo odakle si došao. Nakon samostalnog otvaranja gepeka, jer njega mrzi da izlazi, krećeš niz ulicu sa torbama. Ispred tebe uleće auto, preko celog trotoara, izlazi balavac, Izvini, odmah ću, samo ja da… Nema problema. Sada ću da spustim ove torbe, iščupam ti retrovizor i otvorim lobanju sa njim.

Onda imaš napad kajanja. Zašto si takav? Ni pola sata nije trebalo da provedeš ovde da bi se pretvorio u nasilnika? Neću da budem taj čovek. Neću da budem takav. Neću da me pretvarate u životinju. Hoću moje Cipeliće, hoću mir u duši. Hoću svet oko mene da bude kao svet oko nas. Hoću poštovanje i imaćete poštovanje. Hoću ljubav da me vodi, neću hejtere na sve strane. Neću mračnjake, lažove, dripce, lopove, bitange. U meni snage još ima. Niste baš svi vi Čak Norisi, nosićemo se. Boriću se za svoj san dok ovo srce kuca, dok ove oči gledaju. Makar mi to bio zadnji pogled na Jeršaleim.

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Sav prikupljen novac će biti upućen ljudima koji su egzistencijalno ugroženi zbog nehumanih reakcija režima. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu napravili samo jednu grešku – bili su časni.

Raiffeisen banka AD

Dinarski 265000000576857940

Devizni RS35265044000005631664

EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW

USD SWIFT/BIC. RZBAATWW

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar