47
Da mi je neko nekada rekao da ću u jednom trenutku svog života da počnem da slušam Dragana Stojnića, verovatno bih se grohotom nasmejao. Priznajem, u svoje vreme je bio baš faca, muškarac Din Martinovske lepote, prijatnog baritona, ali nekako sam ga pred kraj njegove karijere vezivao za osmomartovske koncerte, starije ljude i slično. Bože, koliko sam bio ohol i glup! Onda, jednoga dana, iz limbusa YT, nekom čudnom odlukom algoritma ova pesma je bila ispred mene. Pustih je, onako, reda radi. A onda – pakao. Bujica emocija iskoči iz ljušture hladnog, oholog tipa, suze krenuše niz lice. Slike svih dobrih ljudi moga detinjstva, moga života, su tim suzama nakapavale pod. Bol i radost. Šta je sad od tog našeg sveta ostalo?
Radost sam osetio što sam ih se setio. Što su tu, u meni i dalje. Što nikada neće biti mrtvi dokle god ih se sećam, dokle god u grudima osećam toplinu kada razmišljam o njima. Dobri ljudi moga života. Moji roditelji, moje komšije, nastavnici. Ljudi iz grada. Prodavci. Kako da se ne setim bake koja sama sedi, sa svojom crno-belom mačkom na TA peći, u svojoj prodavnici klakera? I Miće Parezanovića i sebe kako iz popodnevne smene, već po mraku, svraćamo kod komšinice i gustiramo svoje klakerčiće? Uvek sam više voleo žućka. Kako da se ne setim sifona sode, po koje me šalje moj deda Miroslav? Kako da se ne setim mojih komšija iz ulice Dragiše Mišovića, kod kojih sam više puta ručao nego u rođenoj kući? Da se ne setim da se niko nije zaključavao noću? Stola za stoni-tenis na ulici, smeha, zezanja, sreće. A bili smo siromašna, radnička deca. Ali srećna. Kako da se ne setim snažnih ramena svoga oca, na koja se naslanjam dok plutamo niz Moravu? I njegovog osmeha?
I kako da ne osetim bol kada vidim sada ljude oko sebe? Hodam ulicom i gledam ih. Svi povijeni u leđima, pogureni. Sa pogledom ka pločniku. Sa licem na kome jasno vidiš grč. Niko sa osmehom. Niko ne zviždi. Kada ste poslednji put čuli nekoga da nešto zvižduće? Da pevuši – da ne spominjem? Pre nekoga vremena na Bulevaru, a tačno se sećam gde je to i bilo, zastao sam na ulici nakog takvog posmatranja. Osetio sam fizičku bol. Zbog tog bola ljudi oko sebe. Ljudi u bezličnoj garderobi, ljudi bezličnih lica. Ali tu bol si mogao nožem da sečeš na kriške.
I kako da ne pomisliš šta ti je obaveza? Da vratiš osmeh tim ljudima. Da im živote vratiš. Osnivam pokret Za sve moje ljude i himna pokreta je ova pesma. Ovom pesmom ćemo da vratimo živote pravim vlasnicima. Ne pitam za cenu. Pre neki dan pričam vlasniku omiljenog lokala na mom Voždovcu. Ne sumnjam da mogu da proture duge cevke kroz otvoren prozor u pokretu. Ali da stanu ispred mene, da me u oči pogledaju – nema šanse. Atlagići su to, rođaci. Martinovići. Gojkovići. Vučići…
I zato, dragi naši sugrađani, dobro se pogledajte ovoga jutra u ogledalu. Dobro se pogledajte. I jasno sebe pitajte da li ste srećni. Ako niste, pitajte se zašto niste. I zbog koga niste. Kako smo tako olako pustili u svoje živote, svoje stanove, na svoja radna mesta, tu gomilu primitivaca, ološa i bašibozluka? Kako smo im sve prepustili kao da nam nije važno? Kao da to što im dajemo nije naše, ili ništa ne vredi? Zašto smo bili tako lake ruke?
Znam da dobri ljudi nisu nestali. Neće me ovo smeće sa ekrana, neće me agresivnost, nekultura i nepravda ubediti da ih nema više. Ima ih. Znam ih lično. I volim ih. Jer vidim čoveka kada ih gledam. Nisu nestali, povukli su se. Prepustili su sve primitivcima jer su glasniji i bezobrazniji. Jedan od naših prvih ciljeva je da ih ponovo sakupimo. Nije važno koliko nas ima. Bolje čopor od sto vukova nego stado od hiljadu ovaca. I nije važno da budu članovi. Važno je da postoje. I da mogu da računaju na nas.
Da računaju da će školska dvorištanca njihove dece da budu bezbedna. Bez dilera i ostalog šljama. Da će društvo imati nultu toleranciju prema nasilju, nasilnicima, kriminalcima. Da neće više da bude kontroverznih biznismena. Da će očevi i majke sa svojom decom mirno da idu na stadione. Da navijačke grupe neće više da budu ekspoziture momaka sa brda ili narko-kartela. Da ćemo zatvore da napunimo kao ovi što pune kovid bolnice. Dosta je više!!!
Pročitajte još:
Samo nultom tolerancijom na korupciju u javnim preduzećima, sa sprečavanjem kriminala u njima, ni jedno dete više se ne bi lečilo SMS porukama. Sa reformom zdravstva i strogom kontrolom novca i raspisanih tendera imali bi svake godine novu bolnicu. Narod bi imao zdravstvenu negu dostojnu ljudskog bića. Zato Uskok, nova služba sa ispravnim, proverenim momcima, sa vrhunskim platama. Zato upadi bez najave i kontrola svega. I nema telefonskih poziva, nema ni po babu ni po stričevima.
Ovo društvo ima toliko kvalitetnih ljudi, obrazovanih, sposobnih, dobrih… Ne zaslužuje ovo. Hajde da jednom za svagda da napravimo moderno, građansko društvo, jakih institucija i sa uspostavljenim prihvatljivim moralnim i etičkim načelima. Hajde da budemo dobre komšije. Da budemo zemlja kojoj žele da priđu, a ne iz koje svi žele da pobegnu. Da budemo Srbija kakva ona zaslužuje da bude. A ovo smeće da vratimo na deponiju istorije. Sa nultom tolerancijom oprosta.
Verujem da će opet doći bolji dan, da deca ova ponovo se smeju bezbrižno
da na ovoj zemlji svuda vlada mir, i da svet bude bolji, bolji
da pobedi ljubav…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
