Piše Dejan Žujović: Ederlezi

Kolumne 30. nov. 202111:5510 komentara
Podeli:
Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Moj razmaženi najbolji drug me svakoga jutra guranjem njuške budi da bih mu dao granule. Pet minuta kasnije zvoni mi telefon. Brate, ja sam stigao. Gde si, bre, stigao? Pa, da krenemo. Ti, druže, ozbiljno nisi normalan. I tako Branko i ja forsiramo Šumadiju. Dok sunce polako izlazi ja mu puštam Dobro jutro, Šumadijo. Nastavljamo sa nekim dragim pesmama da sam poželeo da svratimo u neku kafanu na rani matine. Kada bi išta radilo… Mučena majka nas u sedam ujutru dočekuje. Ona i inje po travi. Znak da jesen polako umire. Ovog puta sam poneo i svoj bluetoot zvučnik. Dvorištem se uveče ori Ederlezi u Astrixovoj edit verziji. Mislim da ju je prvi put zavrteo na Ozora festivalu, 2019. 

Tužno je to. Uzmem reči pesme i kopiram u Google Translate. Ni sveznajuće oko ne razume romski. Jezik koji ne postoji, kao ni njegov narod. Osim na semaforima naših ulica, na trotoarima uz zapišane zidove, ili u vestima politički korektnih televizija. A niko me ne oraspoloži u mojoj dosadnoj ordinaciji kao oni. Uvek spremni za šalu. Volim da stavim ruku na njih. Osetim taj uplašeni trzaj uvek, jer na njih se ruka ne stavlja. Oni su nedodirljivi. Oni ne postoje. Često ih pitam da li je iko stavio slušalice na njih. Najčešće odgovaraju odrečno. Njih pregledamo očima. Suviše su crni. Deluju prljavo. A sebe zovu ljudima. Rom=čovek. 

U isto vreme, neki nedodrljivi narod, koji radi u Yumku, neko ovih dana cima da mora da dođe na SNS žurku. Bez obzira na sve. Bez obzira na pozitivan antigenski ili PCR test, bez obzira da li ti je neko od članova porodice pozitivan i radnik je kontakt. Stranci je važnije meso na TV ekranima nego epidemiološka situacija. Ta Arena mora da bude puna, zastave da se viore, majku vam jebem zabušantsku!!! Svako gleda kako da se izvuče. A posao smo vam dali. Porodice hranimo. Jebe nam se za sve, morate u autobuse da uđete… 

Pričam jutros sa Brankom, dok se vozimo ka mojoj vikendici. Iza njega neće ostati ni Zvezda ni Partizan. Jedino radno mesto, van skupštinskih klupa, naš najbolji pravnik u istoriji je imao u Pinkiju. Seća li se neko šta je to? Koja se poslednja dobra stvar dešavala tamo? Iza njega će da ostane prah i pepeo od tih klubova. Uništeni dugovima i domaćinskim upravljanjem. Kao i naša zemlja. Generacije naših potomaka će da plaćaju ceh našeg neimanja hrabrosti, časti i muda. 

Sećam se jedne šetnje po sunčanom septembarskom danu u Amsterdamu. Prijatelj i ja. Prijatelj mi kaže: “Da li primećuješ koliko oni imaju invalida?”. I zaista. Na sve strane možeš da vidiš ljude u električnim kolicima koji su izašli napolje, da se nadišu vazduha. Retardu, grubo mu odgovaram, to je zato što naši ne mogu da izađu napolje, a ne zato što ih mi nemamo. Svaki peti građanin ovoga društva ima taj problem. Osoba je sa posebnim potrebama. Koje mi ne možemo da mu zadovoljimo. Zato što je vlasnik pečenjare postavljen za direktora energetskog sistema. Zato što su tri javna preduzeća odgovorna za gubitak od milijardu evra kroz tendere. I nikome ništa. Ta vest je prošla kao da je neko objavio da je Vulin pustio puvanjak.   Sva deca sa retkim bolestima, sve osobe sa posebnim potrebama, sva deca sa tumorima bi mogla da budu zbrinuta od novca koji su pojeli skakavci. Naši. Patriote. Domaćini. Oni sa velikim stomacima koji se gegaju i trčkaraju za krivonogom kreaturom koja ne zna na koju se stranu se otvara ventil. 

Voz iz Sarajeva polako kreće. U ofucanim stočnim vagonima se čuje komešanje. Ti ljudi ne znaju da putuju za Jasenovac. Ali osećaju da su na kraju svojih života. I neko počinje pesmu, Proleće na moje rame sleće… To Srbi u svoju smrt putuju. Sa pesmom. Evo zore, Bogu da se pomolim…

Bonus video: Dr Žujović o vezi kovid vakcine i steriliteta

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar