Piše Dejan Žujović: 91′ Preview

Kolumne 23. nov. 202113:58
Podeli:
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Stari Egipćani su imali problem s jednom vrstom parazita. Crvom koji bi, dok stoje u plitkoj vodi svojih imanja, probijao njihovu kožu, ulazio u limfotok i trajno naseljavao domaćina.

Rešenje su imali retki, vešti i strpljivi, koji su imali znanje da uz pomoć štapića, na koji bi namotavali crva dok nije sasvim ušao u domaćina, vodeći računa da se ne prekine, uspevali da spasu domaćina. Iznad svojih prostorija su držali reklame na kojima bi bio oslikan crv namotan oko štapa. Prema nekim pričama, stari Grci koji su dolazili u Egipat, taj znak su vezivali za medicinsku profesiju. On je kasnije evoluirao u zmiju koja obmotava štap, a priča se razvila u legendu o Eskulapu, Zevsu, zmiji i kazni. Ono što je ostalo do naših dana je taj crv. Parazit. Kome ne smetaju zagnojene rane pune pusa, naša bol i naša tragična sudbina. Njemu su potrebna naša tela da bi se hranio. I on i danas ostvaruje svoju svrhu.

Onaj crtež na zidu, u rangu osnovca i bloka boj 4, odslikava to. Nevešto oslikani zločinac, tzv. mural, koji čuvaju žandari u civilu. A ti bi tog heroja sam osudio na doživotnu robiju jer je na ime tvog naroda bacio anatemu koja će se provlačiti vekovima. Taj crv je samo malo evoluirao, našminkao se. Ostao je podjednako podao, opasan i smrtonosan za domaćina. Taj crv i njegova zapaljiva retorika su u osnovi svakog poraza – vojnog, društvenog, socijalnog, moralnog, individualnog. Odgovoran je za stotine hiljada tragičnih sudbina. I dalje je ljigav, zategnut, bez ijedne bore kajanja na svom telu. Dok ulazi u tvoju nogu on ti objašnjava da si ti sam kriv, da nije do njega.

Srećom, sećam se. Sećam se poraza u Sloveniji nakon samo deset dana. Sećam se majki koje su želele da odu po svoju decu. Poslatu gore bez bojevne municije. Sećam se hapšenja nekoga Arkana u Hrvatskoj, i njegovog volšebnog puštanja. Sećam se i zubara i policajca. Sećam se rata u kome Srbija nije učestvovala. Ali su ginula njena deca. Mnogo dece. Sećam se programa RTS-a iz tog perioda. Mile Štule. Ratnih reportera. Raskomadanih tela svake večeri u svom domu. Sećam se i protesta u kojima sam učestvovao. Dobijao batine. Mržnje koju sam osećao prema tim ljudima. Crvima.

Sećam se nesretnika koji se tuku za čašu mleka i veknu hleba u centru Beograda. Penzionera koji umiru od gladi ali bacaju cveće na tenkove koji se kreću put Vukovara. Svinja koji jedu ljudske leševe. Ljudskih sudbina, boli, patnje, plača i svake suze. Dopremanja oružja Bošnjacima od strane Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju. Slanja kamiona punih oružja Albancima na Kosovu. Sudbina vojnih obaveštajaca koji otkrivaju celu svinjariju. Lica ljudi koji su moji vršnjaci, a izgledaju kao da su mi roditelji. Prerano ostareli, sa dugogodišnjim robijama iza sebe, bez porodice i posla. Samo zato što su radili svoj posao.

Sećam se rečenice kako se crv prvi put napio. Čija ga je smrt toliko razveselila. Čije ime je prelepljivao imenom heroja iz bloka broj 4. Sećam se svega. Kako se baka, koja stoji pored mene u crkvi i čeka da osvešta slavski kolač, ne seća ničega? Zašto me tera da svešteniku govorim da dok je njih, i pokazujem glavom na svoju sugrađanku, ništa neće krenuti na bolje. Ona odgovara da ću i ja jednom da budem penzioner. Hoću, ali takav – nikada. U meni neće biti milosti za crva nikada. Kao ni za zalizane demokrate, lopovčine u duši, a neznalice poput ovih preporođenih radikala. Nema tu razlike. Crv je crv, ma koje boje bio.

Ako želite – vi trpite crva u sebi. Ja ne želim. Koliko god me to koštalo. Želim da ostanem čovek. Jedinka. Sa slobodom, sa svojim imenom i svojom sudbinom. Ne želim parazita. Želim da ga uništim. Želim da zaboravim.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar