Sina je baš dugo čekao. Već je počelo da se smrkava. Čudio se gde je do sada. Setio se sa setom kako je svakoga dana bio kući na vreme za ručak. Opere pocrnele ruke i lice od ugljene prašine i seda za sto. Znao se red. Hleb se seče i krajka ide njemu. Pile se tranžira i njemu ide batak sa karabatakom i trtica. Sva deca sede za stolom. Nema zezanja. Razmišlja da li mu je sin ručao uopšte. A i kako bi? Ne može da izađe iz trafike ni da piša, a kamo li da jede nešto kuvano. Ma dobro, bar ga je gazda prijavio. Ide mu penziono, ima zdravstvenu. Samo mu nedostaje. Mnogo. Ranije je dolazio redovno da mu pomaže u plašćenju sena i berbi duvana. Sada dođe kada može, a može sve ređe. Sa tugom posmatra njegovo prerano ostarelo lice, upale obraze, njegove uvek tužne oči. I dođe mu teško.

Nudio mu je da proda neku njivu ili livadu. Da uzme učešće i podigne kredit za stan. Bog ga je pogledao što je sin odbio. Za celo imanje nisu mogli da dobiju ni dvadeset hiljada evra. U banci su ih savetovali da uzmu kredit u švajcarcima. On to ništa nije mogao da razume, ali ispade kako ispade. Sin je nastavio da živi u ovoj rupčagi. I sada ga čeka, dok se nebom polako pale zvezde. U jednom trenutku ga je opazio. Onako mršavog kako se vuče ulicom. Neskladno velike glave, šaka i stopala.

On sedi na ivici nenameštenog kreveta i posmatra oca. Pokušava da pronađe sebe u njemu. Ne ide mu. Kao da posmatra stranca. Kada je stigao u Niš prvo je otišao do opštinskog odbora Stranke. I pre nego što je stigao znao je kojim putem mora da krene. Kada ga je On pozvao i rekao da ima zadatak za njega bio je spreman. Tražili su da zapali auto jednom policajcu. Prihvatio je, naravno. Morao je da se pokaže. Prvo radno mesto mu je bilo u trafici. Vlasnik je član, odmah ga je prijavio za stalno. Usluga za uslugu. Kada su tražili da se učlani nije se mnogo predomišljao. I njegov je otac prihvatio crvenu člansku kartu na prvu. Nije smeo, a ni hteo da odbije.

Od tada sin organizuje prevoze autobusima na spontana okupljanja od Preševa do Subotice. Ima obećanja za posao u Elektrodistribuciji, zapinje koliko može. Kada sretne nekoga od onih otpuštenih žandarma samo okrene glavu ili pređe na drugu stranu ulice. Ne želi kompromitaciju. Zna on da oni nisu ništa krivi, da su momci na mestu. Znaju svi u gradu. Samo neće da mu neko iz Stranke zameri. Zna on da niko ne želi da ih zaposli. Daleko bilo da dođe u tu situaciju. Bolje da istrpi sitnu džukelu u sebi nego da trpi glad. Razumeće oni…

Najviše uživa kada mu se za pomoć javljaju oni školovani. Doktori ili profesori. Uživa u tim trenucima važnosti, on koji ni srednju nije mogao da završi. I te papire su mu sredili drugovi iz Stranke. Devojka ga nagovara da upiše neki fakultet za menadžment, poput mnogih iz Izvršnog odbora. Pomogli bi drugovi. Gleda te školovane, pogubljene ljude i u dubini duše oseća odbojnost prema tim licima. Prema njihovim bespotrebno komplikovanim rečenicama. Prema njihovoj sada pohabanoj odeći, koja ipak odaje neku gospoštinu. Prema njihovoj nesnalažljivosti. Jedva čeka da im da neko lažno obećanje. Da im se uvuče u život. Da im upozna supruge. Ako su dobre, da počne da im šalje lascivne poruke na telefone. Nekada i uspe da uvuče neku od njih u ovaj ćumez. Da im kćeri vuklja po gradskim mračnim birtijama. Da im razvlači lajne po daskama toaleta. Da ih gleda tako nagužene kako srču kao mravojedi, do poslednje mrvice. Da im gura ruke u gaćice. A sutra kada vidi nesrećnog oca da širi ruke i kenja – To ti je završeno…

On zna da ovo neće večno da traje. Da mora svojski da zapne još malo. Da ga primete ovi iz Beograda. To bi rešilo njegov život. Ali, ako izgube – i to bi rešilo njegov život. Previše zna. Možda ne bi verovali da će da drži jezik za zubima. Znaju kakva je on lajava džukelica. Da ne zna šta je Omerta…