Piše Miljana Nešković: Zašto su ljudi uplašeni i zli? Pozdravi od REM-a!

U teoriji znamo da se tamo dešavaju strašne stvari koje ne podržavamo, ali smo i sebi uvrteli u glavu da smo uradili dovoljno time što ne gledamo te sadržaje. Ipak, čim malo izađemo iz svog malog sterilnog mikrokosmosa, naići ćemo na direktne posledice Zadruge. Kada u saobraćaju doživimo nepojmljivu količinu uvreda, kada nam se deca igraju sa decom koja koriste rečnik od kog nam nije dobro, kada vam sin u pubertetu kaže da „sve devojčice u školi hoće da budu kao ona tamo dramatična devojka iz Zadruge“ - pozdrave nam svima šalje REM.Neurobiolozi su pre više decenija dokazali da sadržaji koje ljudi redovno gledaju, naročito ako se sa likovima sažive, mogu da utiču na njihovo ponašanje, koliko i ljudi sa kojima provode mnogo vremena. Po principu – s kim si, takav si.Ako stalno gledaju tešku svađu, posebno ako u tome pronalaze užitak, s vremenom će i sami početi na taj način da se svađaju i sve češće da traže razloge za konflikt. Kada kažemo da rijaliti normalizuje nasilje prema ženama, šamaranje trudnica i ostale užase, to je samo vrh ledenog brega, vidljiv problem koji bi trebalo da vuče sa sobom zakonske sankcije. Mnogo je više onih ljudi koji su jednostavno postali vulgarniji, agresivniji i zlobniji prema okruženju, jer svaki dan tamane vulgarnost, agresiju i zlobu kako bi „odmorili mozak“.Svađa je normalna stvar i svi se bar nekad svađaju. Tako makar kažu psiholozi i antropolozi – čak i životinje imaju svoj vid svađanja, neku vrstu agresivnije komunikacije u kojoj se redefinišu granice. Ipak, ljudi su složenija bića, pa su psihologija, komunikologija i pedagogija odavno definisale okvire takozvanog „zdravog svađanja i raspravljanja“, koje vrši svoju funkciju ispravljanja „krivih Drina“ između ljudi, umesto da trajno ošteti odnose, ljude, a nekad i celo društvo.Ma koliko da stvari postanu vrele, granica poštovanja ne sme da bude pređena. To je suština čuvenog saveta da se uvek u svađi napada postupak, a ne osoba. Ovo pravilo preporučuju dečiji psiholozi, bračni savetnici, HR-ovi… Nije preterano teško razumeti razliku između „to što si uradio je pogrešno zato što...“ i „pogrešan si kao ljudsko biće zato što...“. Isto tako, nije isto da li ćemo podviknuti ili ćemo kontinuirano vikati 20 minuta, što već spada u psihološko nasilje. U tu korpu spadaju i uvrede, psovke, ponižavanja i tendenciozno povređivanje, koje dovodi do toga da ljudi koji se svađaju postaju neprijatelji, umesto bliske osobe sa nesuglasicom.Kako piše „Psychology Today“, jedan od najstarijih i najuglednijih psiholoških magazina, potreba za dominacijom i gubitak iz vida svih potreba „druge strane“ takođe je toksičan vid rasprava, zajedno sa izvlačenjem detalja iz prošlosti koje nemaju veze sa razlogom svađe, pretnjama, emocionalnim ucenama i direktnim zastrašivanjem.Ovoga će uvek biti i među ljudima i u medijima, ali je posao države da jasno kaže da to nije dobro i da daje primer poželjnog ponašanja, umesto što promoviše agresiju ili spinuje razloge zbog čega je ne sankcioniše.Kad se ova pravila ignorišu, otrovne svađe, tako zapaljive i zanimljive za gledanje, lako postaju jedini način komunikacije za previše ljudi, koji to šire. Pritom, ovakve navike nemaju dozer. Tako kako naučimo da se svađamo, svađaćemo se i sa partnerima, i sa starim roditeljima, i na poslu ako iole smemo, ali i sa decom. Onda nema neverice kad načujemo da u stanu pored komšija urla „alo bre mala klošarko, idi uči glupačo, nemoj da ti dođem tamo!“, na ćerku koja ima dvanaest godina.To što smo isključili nasilničke sadržaje na svom TV-u, ne znači da smo ih zaista isključili iz svojih života. Zato je ova peticija tako dobra. Podsetila nas je da nema više čuđenja, jer problem nismo rešili time što smo ga „blokirali“ na svom TV-u.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram