Piše Jelena Tušup: Iz Petnice sam otišla plačući

U Petnicu više nisam otišla, iako sam dobijala pozive. To, jednostavno, nije bilo mesto gde sam se dobro osećala. Nisam tada ni sanjala da je ta neprijatnost potpuno minorna u odnosu na sve što su tamo preživljavale moje vršnjakinje i devojke mlađe od njih, koje su imale nesreću da se susretnu sa seksualnim predatorom.O Petnici nisam imala mnogo toga lepog da kažem. Stekla sam utisak da su se tamo gajili neki nezdravi odnosi i pre saznanja o najužasnijim stvarima, zahvaljujući hrabrim devojkama i ženama koje su smogle snage da podele svoje iskustvo, i koleginici Jovani Gligorijević koja im je svojim profesionalizmom i ljudskim kvalitetima omogućila da to urade na jedini ispravan način. Čak i sa 15-16 ste mogli da primetite da je više starijih predavača u Petnici uživalo u izigravanju Boga pred dvostruko ili trostruko mlađim klincima, žednim znanja i priznanja.Kad pogledam sve to iz današnje perspektive, vidim da su cela moja generacija, i one starije od nje, bile previše pripitomljene, previše poslušne, previše kratkovide, previše je mizoginije internalizovano u svakom i svakoj od nas i premalo smo to primećivali i primećujemo.Sva ta ćutanja, podnošenja i prelaženja preko, posledično su dovela do vremena u kome se zbog izgovorene reči čuči u zatvoru, ili u kućnom pritvoru, gde drže ruku u tvom prednjem džepu smejući ti se u lice, gde izlivaju svoju kanalizaciju tamo gde ti piješ vodu, gde mogu da te izbace iz kuće i preoru je jer je na parceli koja im je interesantna, gde ti još i svakog dana vređaju zdrav razum.Petnica, poprišite užasnog seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja devojčica je danas jedna potpuno degradirana institucija, istorijski i kulturno irelevatna.Međutim, uz sav bes i stid koji osećam, kao i verovatno stotine hiljada žena u Srbiji, zbog nepravdi i užasa svojih i tuđih, jednostavno ne mogu da poželim da Petnicu spale, preoru i na njenom mestu zasade kupus i zelenu salatu. U stanju sam da vidim da je ona nekom drugom značila nešto drugo, da je nekome donela novi kvalitet u obrazovanju, spoznaji, a možda i životnu prekretnicu. Ako ima pravde, umreće prirodnom smrću.To je finalna, neopoziva kazna.Najveći rizik, kada si potpuno u pravu, jeste otići u totalnu destrukciju. Znati kada i gde da se zaustaviš u pravednom gnevu, najteža je stvar na svetu i najveća mudrost.Mi smo zastali mnogo pre nego što je trebalo, a vi nemojte tek kad bude prekasno. Verujem da ćete vi koje ste došle posle nas, nogama razvalile vrata ove učmale krčme i pustile da vonj izađe napolje, i na ovom primeru pokazati da ste bolje.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram