Iz Petnice sam otišla plačući. Nije bilo u pitanju seksualno uznemiravanje niti zlostavljanje, nego nešto mnogo benignije - desilo se da je rukovoditeljka jednog od programa bila neobično gruba i oštra dok sam prezentovala seminarski rad i da je bilo toliko neprijatno, da nisam uspela da završim prezentaciju. Na svu sreću, podršku mi je dalo nekoliko divnih studenata i studentkinja - asistenata na programu, koji su prepoznali da je to za 15-godišnje dete velika stvar.

U Petnicu više nisam otišla, iako sam dobijala pozive. To, jednostavno, nije bilo mesto gde sam se dobro osećala. Nisam tada ni sanjala da je ta neprijatnost potpuno minorna u odnosu na sve što su tamo preživljavale moje vršnjakinje i devojke mlađe od njih, koje su imale nesreću da se susretnu sa seksualnim predatorom.

O Petnici nisam imala mnogo toga lepog da kažem. Stekla sam utisak da su se tamo gajili neki nezdravi odnosi i pre saznanja o najužasnijim stvarima, zahvaljujući hrabrim devojkama i ženama koje su smogle snage da podele svoje iskustvo, i koleginici Jovani Gligorijević koja im je svojim profesionalizmom i ljudskim kvalitetima omogućila da to urade na jedini ispravan način. Čak i sa 15-16 ste mogli da primetite da je više starijih predavača u Petnici uživalo u izigravanju Boga pred dvostruko ili trostruko mlađim klincima, žednim znanja i priznanja.

Kad pogledam sve to iz današnje perspektive, vidim da su cela moja generacija, i one starije od nje, bile previše pripitomljene, previše poslušne, previše kratkovide, previše je mizoginije internalizovano u svakom i svakoj od nas i premalo smo to primećivali i primećujemo.

Sva ta ćutanja, podnošenja i prelaženja preko, posledično su dovela do vremena u kome se zbog izgovorene reči čuči u zatvoru, ili u kućnom pritvoru, gde drže ruku u tvom prednjem džepu smejući ti se u lice, gde izlivaju svoju kanalizaciju tamo gde ti piješ vodu, gde mogu da te izbace iz kuće i preoru je jer je na parceli koja im je interesantna, gde ti još i svakog dana vređaju zdrav razum.

Petnica, poprišite užasnog seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja devojčica je danas jedna potpuno degradirana institucija, istorijski i kulturno irelevatna.

Međutim, uz sav bes i stid koji osećam, kao i verovatno stotine hiljada žena u Srbiji, zbog nepravdi i užasa svojih i tuđih, jednostavno ne mogu da poželim da Petnicu spale, preoru i na njenom mestu zasade kupus i zelenu salatu. U stanju sam da vidim da je ona nekom drugom značila nešto drugo, da je nekome donela novi kvalitet u obrazovanju, spoznaji, a možda i životnu prekretnicu. Ako ima pravde, umreće prirodnom smrću.To je finalna, neopoziva kazna.

Najveći rizik, kada si potpuno u pravu, jeste otići u totalnu destrukciju. Znati kada i gde da se zaustaviš u pravednom gnevu, najteža je stvar na svetu i najveća mudrost.

Mi smo zastali mnogo pre nego što je trebalo, a vi nemojte tek kad bude prekasno. Verujem da ćete vi koje ste došle posle nas, nogama razvalile vrata ove učmale krčme i pustile da vonj izađe napolje, i na ovom primeru pokazati da ste bolje.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram