Danas u Venecueli, sutra u vašem dvorištu: A šta da je Kina kidnapovala Trampa? Piše Ranko Pivljanin

Takođe, on je napomenuo da će kineske kompanije u budućnosti biti „snažno uključene“u naftnu industriju SAD, jer je njihov naftni sektor do sada bio „potpuni promašaj“ i da će oni to dovesti u red, naravno, za dobrobit naroda Amerike. „Američki narod je ponovo slobodan“, zaključio je Đinping i dodao da će kinesko „partnerstvo“ sa SAD učiniti građane Amerike „bogatim, nezavisnim i bezbednim“.

I, kako vam ovo zvuči? Zvuči suludo i nemoguće, ali kada samo malo zamenimo likove i umesto Kine stavimo Ameriku, umesto Amerike Venecuelu, umesto Đinpinga Trampa, a na Trampovo mesto postavimo Nikolasa Madura, predsednika Venecuele, onda je i dalje nenormalno, ali itekako moguće, kao što smo se uverili u subotu kada su, američke snage, pod okriljem noći, bombardovale glavni grad Venecuele, a njenog predsednika i njegovu suprugu, bukvalno kidnapovali o odveli u Ameriku da mu sude. Navodno, za oružje i narko trafiking.

Takođe, sve navedene stupidarije su zaista izgovorene, a njihov autor je američki predsednik koji se okolo hvali kako je zaustavio 6,25 ratova, ali nema problem da sam napravi poneki, ako valja neku zemlju „osloboditi“ od „nelegitimnog diktatora“ i usput, of course, od njene nafte. To jest, „naše nafte“, kako je to svojevremeno ironično formulisao jedan američki novinar pitanjem „otkud naša nafta ispod njihovog peska?“, osvrćući se na brojne intervencije zapadnih sila, pre svega Amerike, po regionima Bliskog istoka i Severne Afrike tokom kojih su takođe, kao sada u Venecueli, „oslobađani“ narodi od „zlih diktatora“ i dovođeni oni „dobri“ i koopearativni.

Zapravo, jedina istina koja se otela Trampu jeste kada je Madura nazvao „nelegitimnim diktatorom“, jer u američkoj doktrini spram njenih interesa na tlu i po državama Južne Amerike postojali su i postoje „legitimni diktatori“ i „naši kučkini sinovi“ koje ćemo, jelte, svim silama pomagati da svrgnu one „nelegitimne“ i oni se uspentraju na vlast kao „legitimni“, a njihov „legitimitet“ proističe direktno iz američkih interesa. U nekim slučajevima, poput onog u Čileu smetnja je bila sama demokratija, ali sa socijalističkim likom – što je bila crvena marama za američke liberale i krupni kapital, pa je tako, 1973. godine, uz obilatu američku pomoć, vojnim pučem svrgnut demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende, a uspostavljen represivni režim vođe vojne hunte generala Augusta Pinočea koji je zaveo diktaturu tokom koje će mrak pojesti na hiljade ljudi.

Četrdeset godina kasnije američki dokumenti, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, samo su i zvanično potvrdili ono o čemu su pevale i ptice po južnoameričkim prašumama. Tadašnji američki predsednik Ričard Nikson i njegov savetnik i prvi diplomata Henri Kisindžer stajali su iza puča u Čileu, a tadašnji šef CIA izneo je i podatak da je u svrhu obaranja Aljendea utrošeno tadašnjih osam miliona dolara.

Sličan „levičarski“ greh je desetak godina ranije u Brazilu koštao vlasti i egzila, takođe legitimno izabranog predsednika, Žoaoa Gularta koga je, opet uz nesebičnu pomoć Sjedinjenih država, u državnom udaru svrgnula vojska koja će zavesti dvadesetogodišnju diktaturu. Za Ameriku nisu bili problem ni kršenje ljudskih prava, ni ograničenje slobode govora i političkog pluralizma, bitno je bilo samo da se u najvećoj latinoameričkoj državi slučajno ne zapati virus socijalizma, ali i da se omogući kontinuitet čuvene Monroove doktrine definisane još pre dva veka koja, između ostalog, podrazumeva i apsolutnu hegemoniju SAD nad Severnom i Južnom Amerikom. U tom smislu Tramp sada fantazira o pripajanju Kanade i Grenlanda, prisvajanju panamskog kanala i promeni Meksičkog zaliva u Američki.

Američki prsti su bili umešani i u tzv. „prljavi rat“ u Argentini sredinom sedamdesetih godina prošlog veka tokom kojeg se desničarska vojna vlada diktatora Horhea Vidala pod firmom „antikomunističke kampanje“ obračunavala sa opozicijom, levičarskim pokretima i baštinicima politike levičarskog predsednika Huana Perona koji je, takođe, zbačen s vlasti u puču 1955. godine... I tako redom.

Gotovo da nije bilo svinjarije na južnoameričkom potkontinentu, sa obiljem žrtava u ljudstvu i materijalu i, posledično, masovnim osiromašenjem najširih slojeva stanovništva, u koju, što prikriveno, što javno, nije bio umešan njihov moćni severni sused. Sve uz parolu „širenja demokratije“, „zaštite ljudskih prava“, „donošenja slobode“, „ekonomskog prosperiteta“ i „zaštite američkih interesa“... Ovo poslednje je jedino bilo tačno. U ime tih interesa SAD vitlaju topuzinom, ne samo u regionu Južne Amerike, već širom planete, a oni su bili i prevashodni motiv desanta na Venecuelu i kidnapovanja njenog predsednika. Istina, zlosrećni bivši vozač autobusa Nikalas Maduro nije baš neka cvećka i vlast koju mu je u krilo pred smrt isporučio harizmatični prethodnik Ugo Čavez, čuvao je raznim marifetlucima, protiv njega građani demonstriraju od ustoličenja, opozicija je stigmatizovana, narko karteli rade punom parom, ali teško da je išta od toga bio stvarni razlog bahatog i banditskog upada upada američkih snaga.

Trampovo zameranju Maduru kao pokrovitelju narko trafikinga je isto kao kada bi se pušači, ostrvili na duvansku industriju, uz opravdanje da je , primera radi, Filip Moris kriv za njihov porok. Biće da je zec u drugom grmu, tačnije ispod venecuelanske zemlje gde se nalaze najveće zalihe nafte na svetu - stotine milijardi tona, što je Tramp i priznao obrazlažući svoju „izvanrednu“ vojnu operaciju, ne krijući nameru da to blago ubuduće kontrolišu američke naftne kompanije. Prostim jezikom rečeno, došli smo da vas opljačkamo, a ta niska namera opravdana je sa samo jednog stanovišta - stanovišta gole i superiorne sile. Da je, kojim slučajem, Venecuela imala vojnu moć jedne Rusije ili Kine, teško da bi sa njom Tramp putem raketa i invazije gradio „partnerstvo“, garantujući njenim građanima „bogatstvo, nezavisnost i bezbednost“. Amerika, prilično nonšalantno, gleda na rusko orgijanje u Ukrajini, kao što neće prstom mrdnuti ukoliko Kina u nekom trenutku izvrši invaziju na Tajvan.

Usudićemo se reći, da je malo pogrešio veliki Njegoš kada je u svom besmrtnom „Gorskom vijencu“ napisao ono da je „svijet ovaj tiran tiraninu“. Tačnija mu je ona da „vuk na ovcu svoje pravo ima, ka tirjanin na slaba čovjeka“. U našem svetu tirani su tirani slabijima, tiran na tirane ne udara, već se dogovaraju i dele plen. I kad jednom propadne ova civilizacija, za njom ovakvom ne treba žaliti.