Vučićev oproštaj s "ćacilendom": Piše Ranko Pivljanin

Dirljivo, da i betonske barijere koje su mesecima sprečavale da jednom od beogradskih žila kucavica prolaze automobili, zaplaču. Stigao je glavni arhitekta i rektor ovog naprednjačkog univerziteta na otvorenom na svečano zatvaranje, autobusima su dovedeni i studenti koji vanredno studiraju da omasove ceremoniju pretvaranja ove seljane u novogodišnje selo.

Ne zna se kome je teže palo opraštanje od tog „simbola otpora i slobode“, kako je famozni „ćacilend“ nazvao Aleksandar Vučić, upoređujući ga s galskim selom iz stripa/filma o Asteriksu i Obeliksu – njemu ili stanarima šatora. U suštini, on za njih i jeste značio slobodu, jer su mnogi od pansionista ovog kampa boravkom u njemu uštedeli prilično na zatvorskom stažu, a moglo se uštedeti i u parama, jer je kampovanje kompenzovano i dobrim dnevnicama, a hrana je bila gratis. Obaška što ih prvi put u njihovim životima policija nije jurila i hapsila nego čuvala.

Inicijalno osnovan kao mesto gde su protestovali tzv. „studenti koji žele da uče“ – njih obojica, polako je prerastao u klasičan bezbednosni i paravojni kamp u koji je regrutovan kadar s pedigreom od zla oca i od gore majke i koji je bio „zabranjeni grad“ za normalan svet, ali i za policiju koja tamo nije zalazila, niti je mogla da garantuje sigurnost tužiocima da po potrebi izvrše uviđaj, ali je morala da ga štiti.

Nema šta se nije događalo u tom Mordoru i oko njega: ljudima su razbijane glave , novinarima kamere, otimani su telefoni i laptopovi , bilo je i pucnjave i ranjavanja, goreli su šatori... Sve u svemu, jedna prava akademska atmosfera koja i priliči Vučićevim „studentima“ koji su osnovne studije završavali po Centralnom zatvoru i sličnim institucijama zatvorenog tipa, a ovde su dovedeni na one postdiplomske.

Pitanje je samo koja je muka naterala „rektora“ ovog šatorskog univerziteta da ga se odrekne i inicira njegovo rasformiranje - doduše, rekao je da će neki „departmani“ još ostati u dubini parka, pretpostavljamo blizu zgrade predsedništva – kad mu nije falilo ni para ni „studenata“, a, bogami ni problema koji su se nadvili nad njegovu vlast? Ima više faktora koji su naterali Vučića da objavi kraj vašarišta u svom dvorištu.

Prvo, naseobina je izašla na zao glas i van granica zemlje, pa je „ćacilend“ pomenut i u Rezoluciji Evropskog parlamenta kao „nezakoniti kamp“, a slučaj je udesio da je baš u danu usvajanja ove rezolucije tamo došlo do pucnjave i požara. Očigledno je kod Vučića popustio i panični strah da će mu „blokaderi“ upasti na radno mesto, a sve mu je teže i komplikovanije da strancima objašnjava svrhu nehigijenskog naselja koje je blokiralo centar grada.

U međuvremenu su i opozicioni poslanici, razvaljivanjem ograde i prolaskom kroz kamp, razbili iluziju njegove svemoći i nedodirljivosti, malo su pripretili i navijači da mogu svratiti u „posetu“, a potom su po njemu počele da šetaju i novinarske ekipe otkrivajući sav besmisao, jad i trulež paramilitarnog kampa.

Otud nije vonjalo samo na fekalije iz pokretnih nužnika, smrdelo je i na političku bedu režima koji je spao na to da mu poslednja odbrana budu prononsirani kriminalci i drugi ološ. Čovek koji se svim silama upinje da uđe u istoriju kao graditelj autoputeva i pruga, izgleda će tamo ostati upamćen kao ktitor šatorske sramote ispred svojih vladičanskih dvora u koju je naselio lažne studente i istinske zlikovce u paničnom strahu od sopstvenog naroda.

Sad može kamp i da skloni, ali on će ostati kao skaredni marker njegove vladavine, najrečitiji primer simbioze vlasti i kriminala i pokazatelj potpune nenormalnosti jednog sistema. Jer, dok se svuda u svetu bezbednosno problematične osobe smatraju za potencijalnu pretnju i kao takvi drže podalje od najviših državnih rukovodilaca, ovde su upravo takvi promovisani u njihovu pretorijansku gardu i proglašeni za zaštitnike.

Kakav sistem, takvi i branitelji.