Piše Ranko Pivljanin: Selaković zaista „ima preča posla“, a od toga se Vučiću diže kosa na glavi

Takođe, samo je politika, i to ona najvulgarnija, mogla da kod pravno obrazovanog čoveka, ljubitelja antičkog i rimskog prava i dobrog poznavaoca Dušanovog zakonika, pride bivšeg ministra pravde, otpusti sve kočnice, umrtvi mere opreza i dovede ga pred vrata Tužilaštva za organizovani kriminal kao osumnjičenog za nepočinstva koja bi ga, da se sudi po tom Dušanovom zakoniku, mogla koštati mnogo više od besplatne ekskurzije do Zabele.

Međutim, izgleda da je u pravnički nastrojenom Ercovu bila ugrađena neka sistemska greška koja je dovela do takvog moždanog prolapsa da se on sa nepunih trideset godina učlani u Srpsku radikalnu stranku, a potom i u njen našminkani naprednjački derivat.

Činjenica da si bio političko služinče kod Šešelja, pa onda kod Vučića, može biti delimično objašnjenje ali nikako i opravdanje za ono što je Selaković, u međuvremenu, postao i u šta se pretvorio, putujući iz jednog u drugo ministarstvo, ni jednog trenutka ne sumnjajući u sopstvene kapacitete i domete.

Tako se lakonski prošetao od resora pravde, preko diplomatije do ministarstva kulture, ispisujući liniju sopstvene kontra-biografije u kojoj je svako sledeće nameštenje bilo sve udaljenije od njegovog formalnog znanja, obrazovanja i ličnog habitusa, dok nije postao samo prut u još jednoj „ikebana vladi“ gde je dovršena njegova dezintegracija kako bi postao tek puki izvršitelj prljavih zadataka za račun vođe koji vešto bira pione i kaskadere kako njegova pozadina ne bi tresnula o ledinu.

Mogao je Selaković da stane i da se zapita šta će u vladama gde su vulini, gašići, vesići, tome mone, brnabićke.., ali umesto da mu budu alarm, oni su mu bili motivacija, po principu: ako mogu oni takvi, zašto ne bih mogao ja ovakav.

Dok nije sam došao do nivoa njih takvih, shvatajući, u nekom trenutku, da bi eventualno koprcanje iz tog živog blata moglo samo da doprinese dubljem potonuću, pa je odlučio da radi na održanju tog senkrupa.

U tom ambijentu je lako došlo do samozaborava i zato je neko ko je bio ministar pravde, član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva tako lako i prostački mogao da se ostrvi na tužioce kad je sam postao predmet njihovog interesovanja i pokuša da i njih i pravdu izvrgava ruglu. I da, glumeći nonšalanciju, iz studija opskurne televizije tužiocima poručuje kako „ima pametnija posla“ nego da se pojavi na saslušanju.

Takođe, da kao dobitnik plakete za održavanje kulturne baštine saučestvuje na obesmišljavanju i poništavanju jednog kulturnog dobra - zgrada Generalštaba – zarad partikularnih interesa svog neformalnog šefa koji pokušava da ovim poklonom umilostivi rijaliti moćnika s druge strane bare, aktivirajući stokholmski sindrom kod nacije koja zločincima koji su te objekte porušili i u njihovoj blizini ubili dvoje ljudi a jednog teško osakatili, sada velikodušno nudi da dovrše posao (a izgleda da ćemo sami finansirati „dorušavanje“) i na tom mestu izgrade još jednu urbanu nakazu od konfekcijskog hotela i pripadajućih mu sadržaja.

Kako Amerikancima ne pade na pamet da na mestu srušenih kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku ponude plac Bin Ladenu da sagradi nešto slično?

E, u tom i takvom poslu se našao Selaković, kao nadležni ministar, aminujući falsifikate i sledeći falš leks specijalis (ni otimačinu ne umeju elegantno da izvedu, već se i tu brukaju) dok nije postao klijent tužilaštva na koje se obrušio drvljem i kamenjem.

Nisu krivi Vućić i Siniša Mali koji su, sumnja se, dogovarali aranžman, nije kriv onaj direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji je priznao da je falsifikovao dokument kojim je zgradi Generalštaba ukinut status kulturnog dobra, nije kriv on kao nadležni ministar nego zli tužioci koji, kako reče, „rade protiv države, zakona i naroda“ i, naravno, Aleksandra Vučića lično.

„Aleksandar Vučić je njima glavna prepreka, i sve što rade - rade kako bi na kraju pogodili njega“, uzviknuće Selaković u mikrofon Informera nakon što je konačno saslušan u Tužilaštvu.

Ah, tugo!

Na prvi pogled ovo udvoričko pezenje je uobičajeni i podrazumevajući istup na koji obavezuje slepa poslušnost gospodaru, ali istovremeno u njemu se krije i poruka adresirana upravo na njega. Izgleda da je Selaković u kabinetu tužioca, konačno postao svestan sopstvene uloge šrafa u mehanizmu naprednjačke mašinerije i realne mogućnosti da kao takav bude žrtvovan, pa je sebe okačio na nogu gospodara, stavljajući mu do znanja da bi puštanje niz vodu moglo biti rizično i da bi njegove oratorske sposobnosti mogle ponovo biti aktivirane, a imalo bi se šta ispričati.

Tako je dodao još neku atmosferu u pumpanju balona opšte paranoje na dvoru u kojoj ovdašnji cezar odavno više nije siguran u svoj personal, niti u domete „bizonske advokature“ kao ni u lojalnost pravosuđa koje se sve više otima iz laokonskog zagrljaja sa režimom. Ne zna do kada će ucenjeni bivši apartčici i isluženi ministarski kadrovi, još uvek na (uslovnoj) slobodi, guslati po studijima naučene priče o njegovoj bezgrešnosti, još manje ima predstavu o čemu razmišljaju i na šta su sve spremni oni ministarski klovnovi u kućnom pritvoru, kao i šta mogu da urade oni koji još uvek dolaze na posao i sa zebnjom otvaraju poštu, sa razlogom se plašeći, da će ih jednog jutra sačekati poziv iz onog „blokaderskog“ tužilaštva.

U tom zmijskom spletu više niko nikome ne veruje i na okupu ih još uvek, osim „poslovnih“ interesa, drži samo strah od robije i međusobna uslovljenost u kojoj svako svakog nečim drži za vrat i koja podrazumeva da onaj jedan koji „padne“ vuče za sobom ostale.

Svi oni žive handkeovski „strah od penala“ i skloni su da zaključe ono čuveno – to što sam paranoičan, ne znači da me ne prate.

I, budite sigurni, kada jedan „propeva“ ubrzo ćemo imati hor.

A tu pesmu vladar nikako ne bi želeo da čuje.