93
Književnica Vedrana Rudan je pre nekoliko meseci saopštila da joj je dijagnostikovan rak žučnih kanala, nakon čega je usledila operacija, ali i njena dalja borba.
Ona na svom blogu deli detalje svega kroz šta prolazi i ne ustručava se da priča i o najtežim momentima svoje borbe.
PROČITAJTE JOŠ:
„Svi svetski mediji objavili su vest da je Kejt, buduća engleska kraljica, prošla hemoterapiju i da sada galopira ka potpunom oporavku. Ha, ha. Sigurno ne bih pisala o tome da nemam rak. Samo onaj u kom čuči, razume princezu i užas kroz koji je prošla i kroz koji prolazi. Rak možda jeste izlečiva bolest, ali samo mali broj onih koji ga imaju u to veruje. Lekari ih hrabre, hrabre i mene, ‘sve smo izvadili’, a onda kreće rečenica: ‘Vidimo se za tri meseca.’ Ako ste ‘sve izvadili’, čemu novi susret? Čula sam: ‘Niko vam ne može garantovati da već pre operacije nije neka metastaza krenula…’. Ipak, kad čuješ da je trenutno ‘sve čisto’ odahneš i život ti drugačije miriše. Pre bolesti često sam znala govoriti: ‘Dosadno mi je, stara sam, ne živi mi se, ovaj svet je strašan, ne želim više da gledam gde ide, sve je iza mene, svi snovi, sve ljubavi, svi planovi, sve radosti, kako se ubiti i najzad prekinuti film koji u tebi izaziva ili teskobu ili zevanje?’. Sada, danas, osećam neodoljivu potrebu da se probudim i vratim na staro. Odvraćam misli od raka na nezamislive načine. Kupila sam sebi prsten za rođendan pre rođendana, jer nisam sigurna da ću dočekati rođendan, od njega me deli mesec dana.“
„Otišla sam curi da mi sredi obrve. Pitala sam se, nije da nisam, treba li da sređujem obrve, kad će mi izlazak života zapravo biti ulazak u sanduk od jelovine, pa peć? Nema smisla. Ipak sam otišla. Dolores mi je u sat vremena promenila lice. Hvala Dolores, ali ne i misli. Ivana mi je na nokte nanela krasan lak, moj prsten zbog toga blješti posebnim sjajem, hvala, Ivana. Nažalost, rak čuči u mojoj glavi. Zvala sam doktora Nikolića. ‘Ima li ikakve šanse da preživim?’ ‘Ne znam, ali imaš velike šanse da poludiš. PTSP se leči.’ PTSP? Strah od smrti je normalan, ali dođe pa prođe. Mene moj rak prati svaki trenutak u životu. Sinoć sam izašla ispod tuša, obrisala se i krenula prema spavaćoj sobi. U ogledalu sam videla svoje tielo. Da, konačno sam skinula onih deset kila koje su me mučile. Vitka sam što je dobro, ali… Sredinom trbuha proteže se debeli, ljubičasti ožiljak… Ja ga ne vidim kao spas, meni je on znak bliske smrti i ružnoće. Čula sam da muž u kući otvara neka vrata. Pojurila sam prema kupatilu i na sebe navukla kupaći ogrtač. Nisam htela da vidi golu nakazu.
„Četrdeset posto muževa ostavi ženu kad ona oboli od raka, moj muž nije među njima, naprotiv, brine o meni danju i noću. Pa ipak… Odjednom, ništa mi ne smeta. Svi su kukali zbog paklenih vrućina. Bilo mi je čudno. Ljudi, je*eš vrućine, budite srećni, nemate rak. Sad su izvan sebe jer je hladno. Obucite se, u čemu je problem? Svima je hladno, a ja u ofucanoj, tankoj trenerci, zašto bih trošila lovu na novu, razmišljam šta da na mene navuku kad umrem. Možda ipak onu zelenu haljinu koju mi je kupio muž i koja mi je od starta bila broj manja? Konačno mi stoji savršeno. I ti bolovi. Povremeno me bole leđa, pa ruka, noge, ništa dramatično, ali ja svaku bol tumačim kao ples metastaza u mom telu. Ni sa kim ne mogu o tome razgovarati, Kejt je daleko, ljudi oko mene imaju druge ‘probleme’. Kako platiti struju, kupiti deci školske knjige, cene hrane su astronomske, penzioneri umiru od gladi a političare boli ku*ac. Ljudi, sve je rešivo? Izađite iz kuća, dignite u vazduh banke i političare, nemojte samo kukati. Uostalom, ako vam se ne gine u revoluciji uživajte u ropstvu. I biti rob je bolje nego imati rak.
„Ne, nemam oko sebe ljude koji shvataju. Osećam se, verojatno nisam jedina, poput osuđenika na smrt kom je izrečena presuda, ali nikako da sazna konačan datum. U ćeliji sam, čujem korake i zveckanje ključeva, hoće li se stražar zaustaviti pred mojim vratima ili… Dva puta sam videla kako izgleda umiranje od raka. Hoću li i ja preklinjati da me ubiju, a znam da to nitko od onih oko mene neće učiniti? ‘Eutanazija je igračka za bogate’, ovih je dana rekao Žarko Puhovski. Je*iga, nisam bogata. Pre pola mi je sata u glavi zazvonio stih ‘Što se bore misli moje’. Guglala sam ga misleći da ću naleteti na tekst nekoga koji luduje zbog raka. Je*iga, Zvonka Bogdana muče ljubavni problemi. On nije normalan“, napisala je književnica.
