Piše Ivan Mrđen: Subota 23. maj (Da vodim dnevnik...)

Sve mi je delovalo veoma poznato, od očekivanja da će se na poziv studenata na Slaviji okupiti „milion ljudi“, preko besomučne anti-propagande u režimskim medijima i neuspelog pokušaja da se „Studenti pobeđuju“ prekrije debelo plaćenom kampanjom „Srbija pobeđuje“, do, gle čuda, anonimne dojave o eksplozivnoj napravi u nekom od vozova zbog čega je tog jutra obustavljen kompletan železnički sadržaj...

Poznati su mi bili i svi ljudi koje sam sretao od Vukovog spomenika do Slavije, parole, bedževi i zastave, a ponajmanje je mogao da me iznenadi izgled i karakter onih koji su se kao „pristalice SNS“ okupljali u Pionirskom parku. Očekivano je bilo i saopštenje policije u kome je do besmisla smanjen broj prisutnih na studentskom protestu, što je na medijima za koje je moj prijatelj Ninus Nestorović, zadnja pošta Novi Sad, svojevremeno rekao da su „debelo crevo vlasti“ ispraćeno zamrznutim snimcima od najmanje sat pre početka dešavanja.

Za koje nisam baš najsigurniji da li je bilo protest, miting ili tek laka prolećna šetnja... Za očekivati je bilo da govornici budu uglavnom nevični „radu sa masama“, tim pre što je po principu „iz svakog sela po jedno kuče“ pokušano da se kako tako obelodani nešto što bi moglo da se nazove „predizbornim programom“. Sa nedovoljnim ozvučenjem za tako veliki prostor i tako veliki broj prisutnih nije bilo čudno ni to što su mnogi već posle sat vremena krenuli u suprotnom pravcu, da „izbegnu gužvu“...

U tim trenucima razmišljao sam o svim likovima koji su u još malo pa četiri decenija višestranačja u Srbiji bili mnogo bolji oratori, koji su umeli da izazovu klicanje i privuku nove pristalice, ali od kojih, sve zajedno, ni Srbija, ni demokratija, ni parlamentarizam nisu imali nikakve koristi. Ovajdiše se samo oni, od Vuka Draškovića do nekih čije se imena ne pominju u pristojnim kućama...

I posle svega, bilo je više nego očekivano da silesija dovučene policije i borbenih vozila mora biti upotrebljena, jer se tačno znalo kad nastupaju plaćeni provokatori i „navijači“, da malo gađaju oklopljene žandarme, malo guraju i pale kontejnere i malo se junače, tek da podguzni mediji i resorni naprednjački funkcioneri imaju o čemu da seru. Nije baš moj stil, ali tako je!

Zato ću od svega vezanog za ovaj dan pamtiti dva detalja sa komemoracije Predragu Koraksiću Coraxu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, nedaleko od Slavije, tri sata pre nego što je počelo sve o čemu sam pisao u prethodnim pasusima. Govorili su Željko Bodrožić, Branka Prpa, Dušan Petričić, Jelka Jovanović, Mijat Lakićević i Branislav Guta Grubački, svako iz svog resora, zvanja i sećanja, ali je pravu stvar na kraju napravio Draža Petrović, glavni i odgovorni rednik “Danasa”, u kome je Corax objavljivao karikature više od dvadeset godina, tačnije od kako je ukinuta “Naša borba”.

Rekavši da je sada već legendarni karikaturista zaslužio tradicionalni minut ćutanja na početku komemoracije, dodao je da je ovo prava prilika da mu se svi prisutni oduže aplauzom. Koji je trajao, trajao i trajao, u svakom slučaju bio mnogo jači i mnogo duži nego za bilo kog kasnijeg govornika sa bine na Slaviji.

Drugi detalj je priča kako je Koraksić pre nekoliko meseci bio na istom odeljenju gde se u to vreme nalazio navodno teško bolesni ministar policije Ivica Dačić. Coraxa su pristigle godine, a Dačića je u kardiološku bolnicu strpala želja da se pokaže mlađim i jačim nego što je stvarno bio (a tu navodno pomažu neke tabletice).

Njega je Corax prvi put nacrtao još dok su on i zaboravljeni Goran Perčević, kao „mladi lavovovi“ Socijalističke partije Srbije bili na „sisi“ Mire Marković, svemoćne supruge Slobodana Miloševića. Baš tako! Kasnije je Dačić, koji je na vlasti neprekidno od 2004. godine, svako malo bio „junak“ Coraxovih karikatura, pa nije čudno što je, policajac k’o policajac, nekoliko puta zavirio u njegovu sobu, a jednom mu čak, naoko prijateljski, i mahnuo.

Matoro spadalo je to primetio, ali nije reagovao. Veći je on od bilo kog ovdašnjeg političara, nikad ih nije cenio, još manje ih se plašio... Ali je kasnije ispričao Draži Petroviću nešto što vredi zapamtiti: „Izgleda da im se približava kraj. Počele moje karikature da mi mašu!“