ISPOVEST "U Americi sam vozio kombi, pevao na tezgama kod naših ljudi, imao moždani udar, a onda sam rekao sebi - Šeki, vraćaj se u Beograd": Emotivna priča "poslednjeg boema" Šekija Turkovića

Šućro Turković, javnosti poznat kao Šeki Turković, svoju pevačku karijeru započeo je u Beogradu sedamdesetih godina, a ubrzo postao jedan od najpopularnijih pevača na prostoru bivše Jugoslavije.

Šeki je do danas snimio 25 albuma, učestvovao je na 22 festivala i otpevao mnoge hitove, od kojih su najslušaniji "Poslednji boem", "Dotaknuću", "Čovek sa srca dva", Da su meni 22", "Spomenar", "Poklanjam ti ostatak života", "Oženjeni ljube bolje od momaka".

U emisiji "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, Šeki je otvoreno govorio o svojoj karijeri, zaradi, periodu najveće popularnosti i odlasku u Ameriku gde je želeo da sebi i svojoj porodici obezbedi bolju budućnost, te je radnim danima vozio kombi, a vikendom pevao.

Pevač je u emisiji prvi put javno govorio o moždanom udaru koji je imao a zbog kog se i vratio u Beograd.

Gde ste rođeni i kako je izgledalo vaše detinjstvo?

"Rođen sam u Srbiji, jedno selo koje se zove Krnja Jela, to je selo u opštini Sjenica, živeo sam tamo 18 godina, završio sam srednju trgovačku školu i odjednom sam odlučio da menjam sredinu, došao sam u Beograd kao fizički radnik, družio sam se sa ljudima po kafanama i karijera je krenula bez ičega, ništa namenski. Došao sam 2. februara 1974. godine sa bratom od strica iz Novog Pazara, u ponoć smo krenuli autobusom "Sandžak Trans" i zaposlili smo se u građevinskoj firmi koja se zvala "Hidro tehnika" i bila je među jačim firmama u Srbiji. U početku je bilo posao kuća - kuća posao, kad čovek dođe iz sela u velegrad, malo je čudno, treba se snaći... Počeo sam da pevam po kafanama, narod me prihvatio, počeo sam da snimam i družio se sa velikim zvezdama."

Kada ste prvi put zapevali?

"Kada sam imao sedam godina, bio sam prvi razred osnovne škole, učitelj me je voleo, a ja sam seo na prozor i zapevao, a profesionalno sam počeo 1975. po kafanama. Pevao sam pod šatorima, na vašarima, ispraćaji u vojsku... Imao sam bogat repertoar, znao sam od 150 do 200, pesama što je za početnika dobro."

Kako su vaši roditelji reagovali na to što ste odlučili da budete pevač?

"Ne baš sjajno, nisu se oduševili kada sam počeo da pevam po kafanama, nisu baš bili oduševljeni, govorili su da to nije ozbiljan posao, da treba da završim fakultet, pa da budem generalni direktor neke firme, sekretar i tako dalje, a za mene je pevanje bilo lepo."

Šta su vam rekli kada ste postali poznati?

"Onda su se smeškali, bilo im je to lepo, Novi Pazar je čaršija, tu se moj otac družio i tada se već ponosio sa mnom."

Kada dobijate nadimak Šeki?

"Pevao sam u 'Gradskoj pivnici' kod Vukovog spomenika, svirao je orkestar Dejana Ristića i pevača je jedna koleginica Marija, mnogo je lepo pevala, mi sedimo uveče i ona kaže kako bih mogao da se zovem, biću velika zvezda, ja to tada nisam registrovao i ona je rekla Šeki, i tako je ostalo."

Koga ste prvo upoznali od kompozitora?

"Zvao se Miki Mitrović, njega sam prvo upoznao, on je iz Mrsaća, to je selo kod Kraljeva, u to vreme je bio poznat kompozitora i ja sam se upoznao sa njim, počeo sam da tezgarim i on mi je snimio prvu ploču. Nisam žurio, išao sam polako, tražio sam pesme po mom ukusu, znao sam šta će da prođe, a šta neće. Ako sami odabirate pesmu ne možete biti sigurni da će to biti hit."

Pesma "Spomenar" Buce Jovanovića je bila vaš prvi hit., a potom "Poslednji boem" Novice Uroševića...

"Ta pesma je moja lična karta, snimio sam je 1975. godine, Buca Jovanović je to radio, otvorila mi je vrata u svet, po pitanju tezgi i gostovanja. Vreme me je vuklo na gore, stepenik po stepenik. Posle 'Spomenara' sam morao da gledam šta ću da snimim. Pokojni Buca je umro 1987. godine, pa sam se pitao sa kim ću da nastavim karijeru, u opticaju je bio 'Južni vetar', pa onda Novica Urošević, to su bile zverke od kompozitora i autora i onda sam 1988. godine odlučio da nastavim saradnju sa Novicom."

Oženili ste se 1980. godine Eminom, kako je ona reagovala na vašu karijeru?

"S obzirom da sam bio nestašan, trudio sam se da budem domaćin, a ona je stvarno bila domaćica, rodila mi je ćerku, odgajila i školovala. Ja sam ceo život bio na putu i trčao za prokletim dinarom, pa nisam bio sve vreme kući da pomognem. Kasnije je bila uključena i u izbor mog repertoara, šta ću da snimim i tako dalje. Uvek smo imali dogovor."

Ćerka je udata, živi u Nemačkoj, imate i dvoje unučadi. Jesu talentovani oni za muziku?

"Pa i nisu baš, ćerka je pokušavala da peva, ali sam ja to procenio da od toga nema ništa, da završi fakultet, školu i svoj je čovek i draže mi je što nije krenula mojim stopama."

Kažete mi da je dinar tada vredeo više, da li ste uspeli da uložite u nešto?

"Kupio sam kuću na Avali, stan na Dušanovcu i jedan plan. Nisam maštao o tome da kupujem nekretnine i budem bogat."

Kompozitor Draško Savić je pesmu 'Ja sam tvoj' prodao i vama i pevačici Jani, šta se tu desilo?

"Tu pesmu je meni dao Miša Mijatović, kompozitora, a ja nisam ni znao da je ta pesma data Jani. Ja sam je snimio i kod Jane sam izdao taj CD, a najpoznatija pesma sa tog albuma je 'Sedi malo za moj sto'. Direktor produkcije je bio Janin muž, Ivan i smo sedeli i preslušavali moj album, kasnije me je zvao i rekao da smo ona i ja snimili istu pesmu. Ja to uopšte nisam znao, ali nismo imali nikakve probleme, oboje smo izdali tu pesmu, reklamirali smo je oboje ali pesma nije prošla ni kod nje ni kod mene."

Koliko su tada kompozitora naplaćivali pesme, a koliko danas?

"Godinama sam izdavao za Grand produkciju i Saša Popović je uvek finansirao moje pesme, sa tim nisam imao problema, a ni u karijeru nisam imao problem. Izdavao sam za PGP, DISKOS i tako dalje."

Vi ste prvo izdavali ploče, pa CD, a danas se to izdaje na Jutjubu, kako gledate na ovo novo vreme?

"Mi smo imali singl ploče, pa albume, kasete, CD i sve je to bilo dobro dok nije krenuo internet, tu je produkcija najviše stradala."

Po čemu pamtite velike turneje, pevali ste od Amerike do Australije?

"Bilo je velikih turneja, najdraže su mi turneje po bivšoj Jugoslaviji, kada krene, pa to traje po tri mesecu."

Rekao bih da ste se povukli početkom dvehiljaditih godina, šta je bio razlog?

"Ja sam se preselio u Ameriku 2014. godine, ranije sam išao tamo na turneje i imao radnu vizu, ali sam 2014. godine rešio čvrsto da odem da živim u Ameriku, živeo sam tamo 10 godina i nisam baš zadovoljan, pa sam rešio da se vratim ovde i da stopiram taj život u Americi 13. decembra prošle godine, tada sam uzeo kartu u jednom pravcu - Čikago-Beograd. Imao sam i zdravstvenih problema, ali je sve to bilo bezopasno i rekao sam sebi 'šta ću ja u Americi, hoću da idem među naše ljude'. Ovde odlazim kod lekara i sada sam dobro, ne mogu da se žalim."

Kakvih zdravstenih problema ste imali?

"Imao sam moždani udar u Americi, ali nije to bilo opasno. Nisam ništa osetio."

Da li ste tada bili na radnom mestu?

"Nisam, supruga je bila sa mnom."

Zbog čega ste otišli u Ameriku?

"Godinama sam išao u Ameriku, imao sam radnu vizu i kada sam skupio te kredite, 40 kredita, onda sam zašao u godine kada mogu da idem u penziju, stekao sam pravo na penziju, međutim, ko je njihov dinar iskoristio taj je odmah umro. Razočarao sam se u Američku penziju, mala mi je penzija, ali kada je čovek zdrav svega će biti."

Šta ste tamo radili?

"Vozio sam kombi sa suprugom, pevao sam na tezgama subotom i nedeljom kod naših ljudi, svemu tome je došao kraj i rekao sam sebi 'vraćaj se Šeki u Beograd'."

Kako su naši ljudi reagovali kada vas vide, sigurno ih ima i tamo?

"Ma gde nas nema. Sasvim su normalno reagovali, ja sam skroman čovek i normalan. Lepo je kada sretnete svoj čoveka u Čikagu, ali kada dođete kući je najlepše."

Da ste znali da će vam penzija biti tamo mala, da li biste otišli?

"Ne bih sigurno, ali opet kažem neka smo samo zdravi, zdravlje je najveće bogatstvo."

BONUS VIDEO: ISPOVEST „Najmanji pampers bio je do pola njega, bio je crn i kao neki pauk, pomislila sam – šta sam ja to rodila“: Nadežda Biljić o prevremenom porođaju i agoniji koju je prošla u Narodnom frontu