Marčelo za Nova.rs: Obrisao bih celu političku scenu Srbije

Showbiz 12. apr. 202020:00 > 20:05
Podeli:
Foto: Ivan Dinić/Nova S

"Predsednik i inače želi da ljudi budu srećni naprosto zato što su živi, da ne pitaju ni za šta drugo. Gledano s Olimpa ovdašnjeg, smrtnik treba da je srećan što je živ i što je kao nagradu za nadživljavanje sebe dobio 100 evra. Narednih godina, naši najstariji sugrađani umiraće od raznih posledica ovog kućnog zatvora, ali takozvani Šef će pun sebe i materijala od kog je napravljen gordo reći: "Nema veze, ja sam vas spasao od korone, za ostalo ne odgovaram." I zaista, nikad neće odgovarati adekvatno", izjavio je Marko Šelić Marčelo za Nova.rs, govoreći o aktuelnom predsedniku Srbije, vanrednom stanju u državi i policijskom času u kome trenutno živimo.

Reper, autor i pisac Marko Šelić Marčelo, inače jedan od bivših govornika na protestu „1 od 5 miliona“ i jedan od velikih protivnika i buntovnika protiv sistema, u novom intervjuu za Nova.rs govorio je o svojoj muzici, knjigama koje je napisao, autorskoj pauzi, ali i političkoj sceni Srbije, pandemiji koronavirusa i policijskom času koji je nedavno uveden.

Kako je u razgovoru za naš portal naveo, često se, kako kaže, oseća kao budala i misli da je ono što ljudi poput njega govore uzaludno, ali svejedno ne odustaje od ideje da ćemo jednog dana živeti u boljem društvu.

Foto:Vesna Lalić

Posle albuma „Napet šou“, singlom „Udahni“ najavio si album „Nojeva varka“. Zašto „varka“? Da li se taj naziv može primeniti i na društvo, ili je u pitanju samo slučajnost?

„Reč je o konceptualnom albumu: pesme funkcionišu kao poglavlja priče; „Udahni“ je, dakle, prva glava i uvodi nas u glavnu temu – a to je pokušaj emigriranja u samog sebe, u ličnu Nojevu barku, jer je potop došao do grla i postao istinski nesnosan. Pojava je vrlo rasprostranjena i svi smo je primetili: ako si toliko lud da ljude drmusaš i govoriš im da je ova naša kolektivna šala koju živimo otišla predaleko, oni najčešće odmahnu rukom i kažu ma pusti. I kažu ja tu ne mogu ništa, ni ti ne možeš ništa, čemu onda sekiracija. I kažu ja gledam, zato, svoja posla, i svoje bližnje i to je to. Ti se zbuniš. Pomisliš: čekaj, pa ovaj odgovor nema smisla. Ako nas nije briga gde i kako živimo, a stalo nam je do nas, koji upravo tu živimo, i do bližnjih, koji takođe tu žive – kako smo onda stigli do masovnog ma pusti? Čemu se mi to onda nadamo? Logičan odgovor: mi se, dakle, nadamo, svako pojedinačno, da ćemo se nekako izvući, iako će sve oko nas propasti. Tu onda prestaje svaka priča o društvu, jer je društvo skup pojedinaca koji na određenom prostoru žive jedni s drugima. Mi radimo nešto drugo: mi, izgleda, živimo jedni uprkos drugima, a sada već sasvim otvoreno jedni protiv drugih. Zato iz tumačenja naslova možete i da isključite biblijsku referencu, možda se naprosto odnosi na pticu: noj zabije glavu u pesak i vara se da će nevolja sama proći. No dobro, nije da smo na to ciljali. Ideja je da album, idući ka poslednjoj pesmi, zapravo doplovi do sopstvenog naslova. Do zaključka da je barka jalov koncept za onoga ko naprosto nije imao tu sreću da se rodi kao ravnodušnik. To se, slutim, ipak ne može odlučiti i navežbati.“

PROČITAJTE JOŠ

Zašto je prošlo šest godina od poslednjeg albuma?

„U tome nije bilo neke svesne namere ili plana, jednostavno se tako dogodilo. Držali smo koncerte svih tih godina, ali nismo snimali nove pesme. Bili smo, međutim, prilično vredni: svako od nas radio je nešto svoje, kod nas svaki član benda ima i sopstvene poduhvate i tu vrstu ostvarenosti smatramo veoma dragocenom za grupnu energiju. Moje se vreme najviše ticalo književnosti, ali tu je i regionalna emisija Perspektiva, u kojoj razgovaramo sa srednjoškolcima i studentima o tome kako vide sredine u kojima žive, i tu je Dilan Dog, slavni italijanski strip junak čiji sam urednik u redakciji Veselog četvrtka. Publika generalno ne voli pauze, naša je isto vrlo jasna i glasna u tom stavu, ali mislim da s ove strane kilisa one uopšte nisu loše. Stvaralaštvo nije fabrički pogon, ne postoji norma koliko toga treba da isporučite u jedinici vremena – takva „mora stalno da te ima“ pravila smatram estradnim. Neka te ima onda kada osetiš da treba, kada osetiš da možeš makar malo pomeriti granicu zadatu prošli put. Sve drugo je štancovanje i puka repriza.“

Rekao si da je tema „Nojeve varke“ pokušaj lične ravnodušnosti kao odgovor na opštu. Šta to tačno znači?

„To tačno znači da se svako ko se ne miri sa stanjem našeg društva svako malo oseti kao budala. Ne moraš čak ni sam da dobaciš do tog zaključka – ‘fala Bogu, ima uvek ko i da ti kaže da si budala. Čuo sam to, na primer, o apsolutno svakome od nas koji smo govorili na protestima. Nemojmo se zavaravati da to govore samo famozni botovi. Ne, to zaista misli većina. Nije bez muke smišljena ona narodna, s oproštenjem (a i bez oproštenja, kultura je ionako suspendovana) ja te krstim, a ti prdiš. Istina, ja ne umem da saučestvujem u tom horskom prdenju, niti iko koga poznajem, ali ko smo pa mi da „pokrštavamo““? Ko smo mi da spasavamo ljude od njih samih, kamo pravo? To je možda ipak drsko, ma kakva plemenita namera stajala u pozadini. Poznajem neke cinike, znate, i mogu vam reći da će me sigurno nadživeti. Na svakog akademika Teodorovića dođu jedno tri Basare da mu se rugaju što u svojim godinama gura kola da stigne do govornice na nekom protestu. To je sve bez veze, kažu kroz grohot, zovite me kad bude nešto ozbiljno. Pri čemu se podrazumeva da to ozbiljno neko drugi treba da izmisli, pa će gospoda cinici eventualno ustati sa svog stola da se priključe (usput: da se kladimo da neće ni tad?). Prema tome, na terenu gde jedni ciničare a drugi misle da je zlatno doba, dešava se sveopšti nepokret – a vi ste onaj što pacijenta s oduzetim nogama i dalje bode iglom u tabane i podvriskuje pitanje je l osećaš, oseti već jednom, je l osećaš? Iako je potvrdan odgovor već u domenu čuda. I onda vam jednog dana naprosto bude dosta. Udahni, pusti. Međutim: ako niste ravnodušni, onda niste; ne možete nikad zaista da pustite i nešto će vas pre ili posle vratiti u borbu, pa makar bilo uzaludno, pa makar bilo drsko prema masovnom zlatnodobošarenju. Kako to znam? Tako što bih ipak uvek radije umro kao idealistička budala nego kao cinik, koristoljubivac ili štamebrigadžija.“

Tokom šest godina muzičke pauze objavio si dva romana. Smatraš li sebe uspešnijim književnikom ili muzičarem?

„Zapravo, dva toma objedinjena jednim naslovom: „Higijena nesećanja“ našla se u širem izboru za NIN-ovu nagradu, to će reći u gornjem domu domaće godišnje produkcije. Neko bi rekao da je moglo i bolje, ali ne gubim nikad iz vida izvesnu vrlo opipljivu (i, da se ne lažemo, mahom opravdanu) nepoverljivost naše javnosti prema autorima koji su, silom prilika, viđeni kao književni turisti doputovali iz neke druge sfere umetnosti ili javnog delovanja. U tom smislu, treba primiti kao uspeh kad vam se prizna da zapravo niste došljak u svet pisane reči, za jednu etapu to je više nego dovoljno jer bavljenje pisanjem nije trka na sto metara, već maraton. No, uspeh je zanimljiva životna tema: zapravo ne potpada ni pod kakav objektivni kriterijum. Čak i kad svi aplaudiraju mestu do kog ste stigli, to ne znači mnogo ukoliko to nije ono kud ste pošli. Ja sam pošao da pripovedam priče i to činim na dva fronta. Koji će u saldu dobaciti dalje? Videćemo. Odluka da pod bilo kojim okolnostima radim ono što volim bez kompromisa daje mi utisak uspeha sve i da nijedan od dva moguća dometa na kraju ne bude baš spektakularan.“

Vređa li te to što je naziv „reper“ postao rasprostranjeniji u odnosu na vreme kad si ti počinjao da se baviš muzikom?

„Ne baš. To je samo još jedna opšta kategorija, a ja verujem u autorstvo, ne u grupne etikete, žanrove, talase. U tom smislu, dalja sudbina značenja te reči zanima me jedino fenomenološki. Poslednji put kad sam svoj identitet gradio na takvim stvarima imao sam dvadesetak godina. Nek se ne shvati pogrešno: gajim poštovanje prema ljudima koji se srećno i do kraja nađu u nečemu, u jednom nečemu, i možda, na kraju krajeva, i sam spadam u njih. Ali moje jedno nešto je za nijansu ili dve opštije i zove se priča. Pomalo sam radio za pozorište, možda u budućnosti napišem scenario za strip ili film, možda ostanem na prozi i stihovima – i možda bez obzira na to u javnosti budem viđen kao reper, koji otud ima nešto da misli o repu i reperima i zvuči nadmeno ako kaže da ne misli. Zaista ne govorim s tim ciljem. Stvar je samo u tome što vam ovaj intervju kucam iz svog stana, među knjigama i stripovima, dok s gramofona svira Pink Flojd. To je moj mikrokosmos. Zašto onda svoje stihove repujem? Dopada mi se pisanje na ritam. A iskreno govoreći, pride ne umem da pevam niti da napišem kratku pesmu, pa otud ovako i mora.“

Foto: Ivan Dinić/Nova S

U jednom intervjuu  si rekao da je domaći hip-hop u srećnom braku sa estradom i rijalitijem. Jesi li optimista kad je njihov razvod u pitanju?

„Samo bi zao čovek poželeo razvod očigledno srećnim mladencima. Valja ipak dodati da postoje mlade snage, a i neki veterani, koje ta neverovatna sreća ipak nije inficirala, a prilično se lepo drže. Izgleda da Tolstoj ipak nije bio u pravu da su samo nesreće posebne i da sve sreće liče; ipak ima i vrlo različitih sreća, srećom.“

Često iznosiš svoje političke i društvene stavove, da li si se nekada pokajao zbog toga i da li se u tome osećaš usamljeno?

„Pa, ne bi bilo loše kad bi malo manje ljudi ćutalo, to svakako. A iz prethodno rečenog vidi se da ponekad osećam uzaludnost, ne tajim da ume i da me sasvim preplavi. Ali osećaj uzaludnosti nije isto što i kajanje.“

Šta je ono što tebi kao građaninu u Srbiji najviše smeta, i šta je ono što u tebi izaziva najviše frustracija? 

„Nije baš najlakši zadatak na svetu to sažeti, ali ako moram da probam: nepravda, nepristojnost, neznalaštvo koje se predstavlja kao znanje. Otprilike to bi bilo antisveto trojstvo ovdašnje. Aktuelni predsednik, na primer, nije izumitelj nijednog, i ne bi bilo fer reći da toga nije bilo pre njega, ali neosporno emituje, inspiriše i kolovodi sva tri već godinama.“

Koja je jedna stvar koju bi voleo da možeš da promeniš na političkoj sceni Srbije?

„Političku scenu Srbije. Celu. Ko god se pojavio nov a častan, onako kako svi zamišljamo, imao bi podjednak problem da pomeri s puta i vlast i sadašnju opoziciju. Tu nemate jednog kome bi makar u bunilu palo na pamet da bi Srbiji možda bilo bolje kad bi se sklonili, jednog koji ne namerava da bude političar do kraja života. Ne mislim da su svi isti, ali mislim da poreklo narodnog verovanja da jesu potiče baš od ove činjenice, jer u njoj su vrlo složni.“

Foto:Vesna Lalić

Kako provodiš vreme u izolaciji?

„Vrlo ispunjeno. Da povod nije ovako užasan, rekao bih da je odličan period: sve je stalo, kazaljke su sporije, svaki dan je dan za čitanje, pisanje, slušanje muzike, gledanje filmova i serija. Kako već rekoh u jednom intervjuu, čuvam se virusa, ali dosada će još teže ući među ove zidove. Radim paralelno na romanu i albumu, pa mi bukagije ne padaju teško. To na stranu, ne smatram da su mere kakvih nigde drugde nema dobre.“

Za kraj, da li smatraš da je uvođenje političkog časa zaista bilo neophodno? 

„Pa, režim tvrdi da se s nama drugačije ne može. Nevolja režima je, međutim, u ovome: čak i ako smo mi krivi, oni su krvi što smo mi krivi. Ako je nekome višegodišnji plan i program šalabajzerizacija apsolutno svega, kako onda očekuje ozbiljnost? Ako neko sam krši sva pravila, i to što teatralnije vanpametno i kurobecivo, zašto se dere na druge što pravila neće da shvate ozbiljno? To što imaš naočare kao Klark Kent ne čini te Supermenom. Ali u svemu tome zapravo postoji kontinuitet: predsednik i inače želi da ljudi budu srećni naprosto zato što su živi, da ne pitaju ni za šta drugo. Gledano s Olimpa ovdašnjeg, smrtnik treba da je srećan što je živ i što je kao nagradu za nadživljavanje sebe dobio 100 evra. Narednih godina, naši najstariji sugrađani umiraće od raznih posledica ovog kućnog zatvora, ali takozvani Šef će pun sebe i materijala od kog je napravljen gordo reći: „Nema veze, ja sam vas spasao od korone, za ostalo ne odgovaram.“ I zaista, nikad neće odgovarati adekvatno, jer Gotam je fiktivan grad, a ustanova Arkam je tamo.“