0
Sedeo sam tako i pričao sa svojim karakterom i karmom. Imam tu neku karmu koja je večito nemirna i neko plivanje uz talase. Nije lagano, ali stalno stignem do cilja, uvek pobedim i posle svega što sam uradio i napravio veliki uspeh u karijeri. I posle svega toga, borim se i dalje za svoj život, familiju, decu... Da li ja to sam namećem, da li je to moja organizacija koja je nedovoljno dobra ili je to moja karma...? Ne znam, možda me onaj odozgo gleda i pušta u neka iskušenja dokle ću izdržati. Gledam da ispoštujem neke životne vrednosti i da ostanem normalan, a to je sve teže i teže - iskren je u ispovesti za "Novu" popularni pevač Boban Rajović.
Na sceni se pojavio početkom 2000-ih proslavivši se pesmom „Piroman“, da bi veliku popularnost stekao hitom „Usne boje vina“. Ipak, njegov put do slave nije bio nimalo lak.
PROČITAJTE JOŠ
Pre nego što ste počeli da se bavite pevanjem bili ste fudbaler. Zbog čega ste loptu zamenili mikrofonom?
– Želeo sam da budem Dijego Armando Maradona, jer je jedini on tada bio kao što su danas Mesi i Ronaldinjo. On je za mene jedan jedini, neponovljivi. Igrao sam fudbal, ali imao sam razne povrede. S druge strane, u fudbalu moraš imati veliku podršku koju ja nisam imao. Ne zato što moj otac nije hteo da mi da tu podršku, nego nije imao uslove za to, u šta spada moć, kontakti… U fudbalu, ako nisi Maradona, onda si egal sa svim drugim igračima i mora hiljadu kockica da se poklopi da ideš dalje. Ja te kockice nisam sklopio i batalio sam to.
Godinama ste radili i kao taksista u Danskoj i jedva sastavljali kraj s krajem. Kako ste uspeli da se probijete na muzičkoj sceni?
– To je bila sila prilika. Bio sam običan smrtnik koji vozi taksi, navikao na dansku kulturu i način življenja. Osećao sam kod sebe neki dar – da jednostavno ne mogu više da taksiram, nego da sam rođen za nešto više. Počeo sam kao pevač koji je pred velike koncerte velikih zvezda u Danskoh zagrevao publiku i pravio dobru atmosferu. To mi je samo bio hobi, da bih kasnije, ’99. pred bombardovanje, upoznao Viki Miljković i Tašketa. Oni su tada bili aktuelni, posebno s pesmom „Koka-kola, Marlboro, Suzuki“. Imali su koncert u Danskoj i tad sam se latio mikrofona. Taške mi je rekao: „Momak, zašto ti ne kreneš nešto da radiš“, a potom mi objasnio kakav me put čeka. Povukao sam se u sebe i razmišljao šta da radim. Odlučio sam da se dam u promet.
Odakle hrabrost da se upustite u sve to bez neke zaleđine?
– Luda glava. Kad vratim film unazad, razmišljam šta znači pomoć i podrška. Pokojni Rođa Raičević se među prvima našao u mom životu. Upoznao sam Ljilju Jevremović, koja mi je radila pesmu „Piroman“ i ona me je upoznala sa Rođom. Nekako smo se nas dvojics sprijateljili, pa me je upoznao sa dosta ljudi sa estrade. Uvek se vraćam na njega jer je sve krenulo od njega. Pratio sam ga, gledao njegov rad i tako pekao zanat. Mnogo mi je pomogao samim svojim prisustvom.
Koliko je bilo teško održati porodicu na okupu, budući da ste u Beogradu gradili karijeru, dok su vam supruga i deca živeli u Danskoj?
– Imao sam sve vreme njihovu moralnu podršku. Deca su bila mala. U tom trenutku sam imao dve ćerke, sin mi se nije ni rodio. Jedno jutros sam ustao i rekao ženi: „Idem da pravim karijeru i snimim album“, jer mi je stvarno bilo dojadilo da vozim taksi i trpim pijane Dance i Šveđane. To sam radio 7 godina i stavio sam tačku. Priznajem, bilo je mnogo teško ostaviti porodicu i otići. Nemam dinara u džepu, a u Beogradu svi misle da sam pun jer sam došao iz Kopenhagena, pa svi traže pare za snimanja, marketing i ostale stvari. Nakon toga se vraćam u Dansku, posudim novac od familije i komšija, pa opet za Beograd i tako sve u krug. To je jedna surova borba u kojoj moraš ostati normalan i sačuvati porodicu. Sreća, pa imam najbolju ženu na svetu.
Koliko je brak trpeo zbog karijere?
– Bilo je tu kriza. Ali, s ove tačke gledišta, daleko je to od krize. Tada je sve izgledalo kao problem. Ona u Danskoj, ja u Srbiji. Ona je trpela sve. Ma, moj život je za film.
Ukoliko bste snimili film, koliki značaj biste dali danima koje ste proveli u zatvoru?
– Imaće značaja iz prostog razloga jer mi se taj zatvor dogodio. Kako dani idu, često razmišljam da li je uopšte trebalo to da otkrijem. Ljudi mogu to da formulišu na razne načine, ali to su zaista bile neke mladalačke gluposti. Daleko je to od ozbiljnog kriminala. Živeo sam na zapadu u jednom uređenom sistemu gde se moraju poštovati razna pravila. Nagomilavaju ti se kazne, bahat si, klinac si… sve se to nakupi i onda te sačeka to što je mene sačekalo, odnosno zatvorska kazna od 40 dana koju sam odrobijao. Ne stidim se nijedne sekunde jer znam da nisam ništa ozbiljno uradio.
Ali posle zatvora, opet vam se desio zatvor.
– Da. Bio sam dvaput. Drugi put je bilo 2003. godine, kada sam bio u najvećoj borbi za svoju karijeru, u najvećem finansijskom i psihološkom minusu. Zvuči smešno, ali zatvor mi je tada tako dobro legao da malo dođem sebi i razmislim gde sam i šta sam. Prvi dan svog izlaska iz zatvora bio sam jači nego ikada. Sutradan sam već bio u Beogradu u studiju, tražio nove pesme… Sazreo sam.
Kako sada gledate na prošlost i početak karijere?
– Nedavno sam razgovarao za emisiju „Ju Ispovest“ za televiziju „Yu planet“ koja će se uskoro emitovati i zaista sam otvorio dušu, baš kao i vama sada. A nemam običaj da se tako sitno otvaram. Inače ne volim da pametujem, ali mogu da posavetujem ljude da ne hrle ka nekoj slavi. Ja sam neko ko je 2000. vozio „mercedes“ koji je bio star 18 godina, koji je sipao gorivo od 3 marke. Nakon prvog izdatog albuma tim kolima sam išao sa bratom u Sutomore da vidim da li moj CD postoji u prodaji. Nismo imali goriva, nadali smo se da ćemo uspeti stići do Podgorice. Međutim, posle toga sam vozio „bentli“ od 170.000 evra.
Kako se sve to tako preokrenulo?
– Tako što moraš abnormalno da veruješ u sebe, da se boriš kroz život 100 odsto pošteno i čvrsto, da ne daš na sebe i da se ne osvrćeš levo i desno. Nagrada mora da stigne, a mene je stigla posle sedam godina s pesmom „Usne moje vina“. Bio sam neko ko je stajao u redu za svoju sreću. Radio sam sve kako treba i život mi se ozbiljno preokrenuo. Za mene je počeo novi život, u kojem se borim i dan-danas.
BONUS VIDEO:
Saša Popović: Ne treba mi stres, hoću da uživam
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
