Željko Đurović: Odrastao sam u raju koji je mirisao na cveće. Leptire smo hvatali žmureći, a reka Zeta je tekla u tirkizu. Tu je moja umetnost počela

Piše: Jasna Opavski

Već dvadesetak dana pred posetiocima Likovne galerije Zadužbine Ilije M. Kolarca je izložba jednog od najistaknutijih predstavnika savremene fantastične umetnosti u regionu, akademskog slikara Željka Đurovića.

Umetnik, koji u realnosti sveprisutne digitalizacije, na neoakademski način pristupa slikarstvu kao uzvišenom zanatu, rođen je 1956. godine u Danilovgradu, u Crnoj Gori. Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Đurović, inače profesor u penziji, član je ULUS-a, internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske, te grupe „Fantastičnih 6“. Proteklih decenija izlagao je na 51 samostalnoj postavci u zemlji, ali i u Međunarodnom centru za fantastičnu umetnost u zamku Grujer u Švajcarskoj, nekoliko puta na Salonu umetnosti u Gran paleu u Parizu, u Muzeju fantastične umetnosti u Beču, kao i na Prvoj svetskoj izložbi fantastične umetnosti u Veneciji.

Ovenčan je s 12 nagrada za svoj opus, zastupljen je u više od 32 knjige o umetnosti, a dela mu se čuvaju u kolekcijama Narodnog muzeja u Beogradu, Internacionalnog muzeja fantastične umetnosti u zamku Grujer u Švajcarskoj, Narodnog muzeja u Kragujevcu, Narodnog muzeja u Užicu, zbirci Galerije nesvrstanih u Podgorici, Galeriji RTS-a u Beogradu, kao i u brojnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.

I deset godina nakon samostalne izložbe u Galeriji ULUS, slike Željka Đurovića mogu se sada videti u Likovnoj galeriji Kolarčeve zadužbine. Organizator je Fondacija Mihajlović - Feniks, koja započinje novi ciklus izložbi vezanih za Bijenale fantastike. Do 9. maja, publika može da vidi 34 ulja na platnu velikog formata, koja predstavljaju retrospektivu protekle decenije rada ovog umetnika s kojim razgovaramo u svetlu aktuelne postavke na Kolarcu.

Kako je započeo vaš put do reputacije vodećeg slikara fantastike koju danas uživate?

- Moje detinjstvo se reflektovalo na sve što sam stvarao. Majka mi je iz Ulcinja, pa sam leta provodio roneći i vadeći školjke. Možda zato ljudi imaju utisak da se ono što slikam dešava ispod vode. Postoje te lelujave forme i plavo-zeleni kolorit. Iako nikad nisam gledao u vodu dok slikam, to je ostalo ubeleženo u meni. Odrastao sam u selu Grlić kod Danilovgrada. To je bio raj koji je mirisao na cveće. Leptire smo hvatali žmureći koliko ih je bilo, a reka Zeta je tekla u tirkizu. Tu je moja umetnost počela. Kada sam došao u Beograd na studije, bilo mi je neprirodno da se sad odjednom bavim urbanim temama. Tako, slikam čičak koji mi se kao zanimljiva forma nametnuo još kao dečaku. Kako postajem stariji, i dalje crtam i slikam mlade dame, ali one kao da mi odmiču, a ispred njih se pojavljuju ti čičkovi kao vrsta ograde.

Na vašim slikama priroda često poprima ljudsku anatomiju, dok su ženske figure prožete suptilnom erotikom. Da li su to portreti stvarnih osoba?

- Ni kada sam imao modela, nisam slikao baš tu osobu. Jedino sam ćerkama uradio portrete u Parizu. Na mojim slikama su idealizovane žene koje nisu stvarne ličnosti iz mog života, ali mi je taj erotski naboj veoma važan. Erotska tenzija me je uvek inspirisala. Pojavljuju se i muški simboli u vidu drveta ili roga, ali sam u životu naslikao samo jednu sliku sa glavnom muškom figurom. Kod mene su sve forme erotizovane. Još kao klinac na ulcinjskim plažama vajao sam sirene u pesku. Plaža me je stalno stimulisala da se bavim telom.

Vaši ženski aktovi ponekad imaju oreole, a uvek direktne poglede koji sugerišu svest o uticaju na posmatrača. Da li se u njima može prepoznati tip „fatalne žene“?

- Važno mi je da figure budu lepe, ali da imaju karakter i da svaka bude drugačija. U početku se njihova kosa nadovezivala na spiralu roga, pa su ih neki nazivali „rogatima“, ali mene je zanimala samo ta spiralna forma. Tako je i oreol za mene kružna forma koja ima svoju likovnost. Na mojim slikama oblici imaju veću težinu kao kompozicioni elementi, nego kao nosioci značenja. Kad je Mihailo Đoković Tikalo došao na moju izložbu, rekao mi je da ljudi zbog mog snažnog kolorita često neće primećivati kvalitet crteža koji je u osnovi. Bio je u pravu.

Kako ste došli do svog prepoznatljivog intenzivnog kolorita?

- Još u trećem razredu na likovnom ilustrovali smo „Crvenkapu“. Naslikao sam crno nebo i crvenog vuka. Učiteljica je bacila crtež govoreći da je nebo plavo, a vuk crn. Ni tada nisam video razlog da boje na slici moraju da odgovaraju realnosti. To me prati celog života. I na akademiji sam modelovao ljudsku figuru gradacijom zelene boje. Nije me zanimala simbolika, niti da li je crvena boja krvi, a plava boja duše. Boje su na mene delovale isključivo vizuelno.

Uvršteni ste u značajne evropske monografije fantastike. Kako je izgledao vaš proboj na međunarodnu scenu, u vreme kada nije bilo interneta?

- Od treće godine Akademije izlagao sam kao potpuno oformljen crtač, ali sam se mučio da crtež prevedem u sliku. Tek deset godina posle diplomiranja napravio sam prvu izložbu slika. Danas su mladi u prednosti zbog interneta, a ja sam se godinama borio da budem primećen. Preokret se dogodio devedesetih. Na Sajmu umetnosti u Ženevi sreli smo gospodina kom je bilo zanimljivo što dolazimo iz Srbije pod izolacijom. Bio je to Etien Šaton, direktor Zamka Grijer u Švajcarskoj, jednog od najvažnijih centara fantastike. Dobili smo poziv za samostalnu izložbu. Narednih deset godina on je bio naš menadžer. Govorio je da se na zapadu ne može naći takva crvena kao kod mene. Od te jedne izložbe ja sam kupio stan, a kolega Sergej Aparin je napravio atelje.

Studirali ste u vreme odjeka Mediale. Koliko je taj duh uticao na vas?

- U žiži interesovanja je tada bila naša trojka u Parizu potekla iz Mediale: Ljuba Popović, Dado Đurić i Vladimir Veličković, ali je mali broj ljudi bio vezan za samu Medialu. Mene moderna umetnost nije uzbuđivala onoliko koliko „medialci“ i bečka škola fantastike. Fantastiku čovek jednostavno nosi u sebi odmalena. Poslednjih godina je interesovanje za fantastiku ponovo oživelo zahvaljujući Fondaciji Mihajlović - Feniks i Bijenalu fantastike.

Bili ste deo i čuvene izložbe „Od fantastičnog do vizionarskog“ u Veneciji 1994. godine. Kako su vaši radovi delovali prvi put uz velikane poput Gigera i Brunovskog?

- Bila je to najveća izložba fantastike ikada organizovana. Pozvala me je menadžerka Ernsta Fuksa nakon što sam joj se predstavio sa portfoliom na Sajmu umetnosti u Budimpešti. Sam sam finansirao put, a izložba je bila u velelepnoj građevini iz 16. veka. Bili su organizovani i sastanci prisutnih autora. Svi su sa čuđenjem reagovali na moju ćirilicu dok smo potpisivali manifest. Tamo sam od vodećih imena čuo mišljenje da je Dado Đurić Boš 21. veka. Poslednjeg dana boravka, vlasnik hotela u kom smo odseli kupio je moju sliku. Ta prodaja nam je pokrila sve troškove puta i boravka, pa i više od toga.

Vaša saradnja sa Lukasom Kandlom i grupom „Libelil“ traje godinama. Koliko je takva vrsta udruživanja bitna za fantastiku?

- Sa grupom „Libelil“ izlagao sam širom Evrope - od Gran Palea u Parizu do Muzeja fantastike u Beču. Za deset godina videlo nas je više od pola miliona ljudi. Mi se bavimo savremenom renesansom: figurativnim i vizionarskim slikarstvom. Na zapadu fantastika opstaje jer su umetnici profilisaniji, više se druže i zajednički deluju. I kod nas se sada, zahvaljujući Fondaciji Mihajlović - Feniks, stvara neka vrsta gilde fantastičara sa uzajamnom podrškom.

Kao dobitnik Gran prija prvog Bijenala fantastike i umetnik sa ogromnim iskustvom, šta biste poručili mlađim kolegama?

- Želim da im pokažem da je moguće živeti od svog rada - putovati, upoznavati svet i stvarati. Ali to ide samo uz ogroman trud i rad. Život nije lak, ali može biti veoma zanimljiv. Meni je bilo važno što sam mogao mirno da radim, znajući da je porodica u sigurnim rukama moje supruge. Kaže se da si uspeo ako svoj posao radiš vrhunski, ako ga dobro naplatiš i ako imaš partnera sa kojim gledaš u istom pravcu. Ja sam zadovoljan.