0
"Odlučili smo da u našoj emisiji 'Dnevnik iz karantina' reč "korona" bude zabranjena, zato što smo na dnevnom nivou toliko opterećeni - kad slušate vesti ili bilo koju drugu emisiju, priča se samo o koroni. Mi smo naš dnevnik započinjali brojem rođenih beba u svetu do tog trenutka, nadajući se da će možda i televizijski dnevnici počinjati s tom informacijom, a ne samo sa podacima koliko je ljudi umrlo i koliko je ljudi zaraženo", rekao je glumac Ivan Mihailović u intervjuu za portal Nova.rs.
PROČITAJTE JOŠ
Pored toga, sa glumcem Ivanom Mihailovićem pričali smo o humanitarnoj predstavi „Tri musketara“ koju će igrati ove subote, 16. januara, u 17 časova u Akademiji 28, a sav novac od prodaje karata biće uplaćen za lečenje male Lorene Glišić. Glumac nam je objasnio kako je došlo do toga da sa kolegama igra predstave humanitarnog karaktera i koliku odgovornost oseća znajući da se svojom glumom bori za nečiji život. Takođe, razgovarali smo i o pozorištu u doba korone, kao i samoj epidemiji koju je glumac preležao, kako i sam kaže, na nogama.
S obzirom da predstava „Tri musketara“ nije prva predstava Čiča Mičinog pozorišta koja je humanitarnog karaktera, šta vas je motivisalo da igrate ovakve predstave?
– To je došlo vrlo spontano. Cela naša trupa koja se zove Čiča Mičino pozorište bavi se ovakvim stvarima jer osećamo neku iskonsku potrebu i unutarnji nagon da pomognemo, i da kroz zabavu učinimo da se stvari pokrenu i da se humanitarne akcije multipliciraju. Nama je drago kada čujemo da ljudi slušaju i prate naše primere. Ne postoji lepša stvar na svetu od te, kada uspeš da nekome pomogneš. Nadam se da ćemo se do kraja naše karijere baviti ovakvim akcijama. Takva predstava je uvek posebnog karaktera.
View this post on Instagram
Osećate li u toj situaciji onda veću odgovornost, znajući da svojim igranjem činite dobro onome kome je pomoć preko potrebna?
– Naravno da je veća odgovornost jer je i veća motivacija. To vam je kao da smo s predstavom otišli na Olimpijske igre. Obična predstava je kao da igramo na državnom prvenstvu, a ovakav, humanitaran način igranja je Olimpijada – vrhunac sportske karijere, odnosno, u našem slučaju vrhunac pozorišne karijere.
Nedavno ste objavili sliku na vašem Instagram profilu, na kojoj se nalazite u najlonskoj kesi, a ispod ste napisali „možda ako je i publika u kesi možemo da igramo sa punim kapacitetom i bez praznih sedišta.“ Da li je to scena iz neke nove predstave, ili ste time samo želeli da iskažete svoj stav o pozorišnoj situaciji za vreme pandemije?
– To je slika iz jedne stare predstave Ateljea 212, u kojoj sam igrao. Ta predstava se više ne igra, ali je slika ostala, tako da sam je na taj način iskoristio kako bih izrazio svoj stav o tome šta se dešava danas u pozorištu, i kakva je situacija generalno u svim izvođačkim umetnostima u doba pandemije.
View this post on Instagram
Kako vi definišete pozorište u doba pandemije?
– S jedne strane osećaj je čudan, bizaran, publika sa maskama i mi na sceni. S druge strane, osećaj je ipak lep, jer ljudi dolaze sa tim maskama, poštujući sve druge protokole i merenje temperature, jer su željni da vide umetnost. To je znak da ljudi intuitivno shvataju da se ne živi samo od hleba.
Da li mislite da će se sve vratiti na staro kad korona bude zvanično gotova?
– Što se tiče svih izvođačkih umetnosti koje podrazumevaju publiku, stvari se sigurno ne mogu vratiti nikada na staro, ali se mogu možda poboljšati. Istorija čovečanstva već je dokazala da se posle teških perioda dešavaju razne renesanse i razni preporodi, tako da postoji mogućnost da će posle pandemije pozorišta možda biti punija i da će umetnost procvetati. Možda će biti i savremenija. Pod tim „savremenija“, naravno, ne podrazumevam onlajn proizvode jer je onlajn za svakog umetnika smrt i gašenje njegove profesije.
View this post on Instagram
Trenutno se nalazimo u onlajn svetu zbog pandemije. Znači li to da se umetnička profesija na neki način gasi?
– Pozorišta, koncerti, škole i bilo šta drugo onlajn je surogat i nužno zlo koje je u ovom trenutku, nažalost, jedina opcija. Naravno, mi se pridržavamo te opcije radeći razne onlajn projekte. Imao sam čak i onlajn emisiju, ali prosto dok ne vidim čoveka „oči u oči“ i dok ne mogu da ostvarim čak i fizički kontakt sa osobama, to je za mene surogat. Ako se to ispostavi kao jedini način, onda je to, što se mene tiče, kraj civilizacije. Iskreno se nadam da do toga neće doći.
Tokom vaše emisije „Dnevnik iz karantina“, jedina zabranjena reč bila je „korona“. Da li je uopšte moguće danas ne izgovoriti tu reč minimum nekoliko puta dnevno?
– Upravo iz tog razloga smo se odlučili da u našoj emisiji „Dnevnik iz karantina“ ta reč bude zabranjena, zato što smo na dnevnom nivou toliko opterećeni – kad slušate vesti ili bilo koju drugu emisiju, priča se samo o koroni. Mi smo naš dnevnik započinjali brojem rođenih beba u svetu do tog trenutka, nadajući se da će možda i televizijski dnevnici počinjati s tom informacijom, a ne samo sa podacima koliko je ljudi umrlo i koliko je ljudi zaraženo. Pandemija ovog virusa prati i pandemiju depresije i anksioznosti i ako ne budemo o tome mislili, bićemo u problemu jer kad se završi kovid-19, imaćemo virus anksioznosti i depresije. Zbog toga smo zabranili reč „korona“ i naš zadatak kroz tu emisiju bio je da skrenemo ljudima misli s pandemije, da ih nasmejemo i da se bavimo drugim opštim temama koje nisu vezane za ovaj zbunjujuć, bizaran i tužan trenutak.
Vi ste i sami preležali koronu. Koje ste simptome imali i kako ste se osećali?
– Preležao sam koronu na nogama. Imao sam tri dana temperaturu i to je bilo sve od simptoma. Srećom nisam imao nikakve teže simptome poput upale pluća ili loše krvne slike.
BONUS VIDEO:
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
