"Do 5. oktobra u modi je bilo stvaranje neprijatelja na sve strane": Kako je najveća filmska zvezda današnjice završila u filmu Gorana Paskaljevića

Kilijan Marfi poslednjih godina važi za jedno od najtraženijih lica širom Evrope, ali i u Holivudu. Probijanje na amerčko tržište trajalo je godinama, ali je polavooki Irac korak po korak, pažljivo birajući uloge, uspeo u onome što mnogima ne pođe za rukom.

Gledali smo ga u "Openhajmeru", za kog je nagrađen i Oskarom 2024. godine; bio je strah i trepet u širom planete obožavanoj seriji "Pekay Blinders", a uz sve te uloge uspevao je i dalje da ostane veran onim malim, temeljnim pričama o "običnim", ali slojevitim likovima.

I dok je Marfi na zasluženoj pauzi od glume (poznato je da u slobodno vreme uživa isključivo u čitanju knjiga, slušanju muziku i vremenu sa porodicom - jedan je od retkih glumaca bez sklonosti porocima), nije zgoreg podsetiti na simpatičnu priču s početka njegove karijere.

Naime, Kilijana je među prvima primetio naš pokojni režiser Goran Paskaljević, koji mu je 2001. godine poverio značajnu ulogu u svom filmu „Kako je Hari postao drvo“. Pre Denija Bojla i Kristofera Nolana, Marfi je dane provodio sa Paskaljevićem, a uloga u ovom neobičnom ostvarenju otvorila mu je vrata u daljoj karijeri.

Naš veliki reditelj je jednom priliko govoreći o „Hariju“ otkrio da je bio inspirisan kineskom pričom koju mu je sin dao da pročita.

– Ona govori o čoveku koji je izgubio smisao života i pronalazi ga u mržnji i stvaranju neprijatelja. Setite se da je do 5. oktobra u modi bilo stvaranje neprijatelja na sve strane. Shvatio sam da u svetskoj kinematografiji nikada nisam video tu temu, da čovek stvara sebi neprijatelja pokušavajući da ga uništi dokazujući time svoju snagu – rekao je Paskaljević jednom prilikom, a kada je dobio priliku da ovu priču ekranizuje u Irskoj, oberučke ju je prihvatio.

– Irska je izolovana zemlja, imaju neprijatelje Engleze 700 godina, još uvek su u previranju, inadžije su kao i mi, dosta su ruralna sredina kao i mi, i ta priča je počela da se lepi za Irsku. Kristin i ja smo napravili prvu verziju scenarija pa se uključio Stiven Volš, irski pisac. Od irskog fonda smo tražili sredstva i dobili pola miliona maraka, a kad je film bio gotov, šef njihovog fonda Rod Stoleman mi je napisao pismo da je to najirskiji film snimljen u Irskoj za poslednjih deset godina. Proveo sam tamo osam meseci sa ekipom, i ušao u avanturu pravljanja irskog filma koji treba da bude univerzalan, a da pri tom inspiracija dolazi iz mog stomaka, iz Srbije, jer Srbija je moj stomak, ne misao ili pamet nego stomak – rekao je reditelj u intervjuu za “Vreme” 2001. godine.