7
Kada je Rio Tinto prošle nedelje najavio odlazak svog izvršnog direktora Jakoba Stausholma, vest je zatekla i investitore i industriju – ne zbog činjenice da dolazi do smene, već zbog toga što ništa nije delovalo „prirodno“ u načinu na koji je to objavljeno.
U pozadini formalnog saopštenja o „planiranoj tranziciji“, kako ju je kompanija okarakterisala, odvijao se znatno burniji sukob – lični i strateški – između Stausholma i predsednika odbora, bivšeg diplomate Dominika Bartona.
Iako su u zvaničnim izjavama izostali konkretni razlozi, više izvora bliskih dešavanjima u Rio Tintu potvrdilo je za Rojters i Australijan da je Stausholm zapravo bio prisiljen da ode. Ključni razlog? Odbijanje da sledi prioritete odbora, pre svega u vezi sa kontrolom troškova, kao i lični nesklad sa Bartonovim stilom rukovođenja.
Sukob je kulminirao pre dve nedelje na sastanku u Londonu, gde su Barton i Stausholm u četiri oka dogovorili njegov odlazak. Prema svedočenju jednog analitičara: „Nešto se zaista dogodilo – to nije bila obična smena.“
Kada je 2021. preuzeo kormilo kompanije u trenutku reputacionog sunovrata zbog rušenja svetih stena u klisuri Jukan u Australiji, Stausholm je krenuo u resetovanje odnosa sa vladama u Gvineji i Mongoliji, omogućivši pokretanje velikih projekata u sektoru rude gvožđa i bakra. U poslednjih godinu dana, zaključio je i tri značajna litijumska ugovora, uključujući i preuzimanje Arcadium Lithium za 6,7 milijardi dolara.
Ali, pad cena litijuma i rastući troškovi bacili su senku na njegovu viziju. Broj zaposlenih je skočio za 22% (na oko 60.000), dok su prihodi pali za više od 10 milijardi dolara. Stausholm je, prema tvrdnjama iz više izvora, odbijao da smanji troškove jer je sebe video više kao strateškog lidera nego operativnog menadžera.
Finansijski direktor kompanije Piter Kaningem je na nedavnom internom skupu upozorio na „naduvenu birokratiju“ i „traženje posla radi posla“ unutar kompanije. Uprkos tim upozorenjima, Stausholm nije odstupio od svoje dugoročne vizije.
Pročitajte još:
Odlazak Stausholma je već četvrta smena generalnog direktora Rio Tinta za samo 12 godina, a svi su, uključujući i njega, otišli bez jasnog objašnjenja. To baca dodatno svetlo na predsednika Bartona, koji je na toj funkciji od 2022. godine.
Njegov mandat sada dolazi pod lupu, jer sve više investitora smatra da je reč o „autogolu“ odbora i lošem upravljanju sukcesijom.
„Nema plana naslednika, nema strategije komunikacije, i nema poverenja u proces“, izjavio je jedan analitičar za „Australijan“. Barton se, s druge strane, branio tvrdnjom da je njegov posao od početka bio da pronađe novog direktora.
Rast troškova u sektoru litijuma i mogući problemi sa likvidnošću sada dovode u pitanje dalju održivost Stausholmove strategije. Otvorena su i pitanja u vezi sa velikim projektima: Hoće li Rio morati da se povuče iz rizičnog Simandou projekta u Gvineji zbog problema sa kineskim partnerima? Jesu li odnosi sa vladom Mongolije pogoršani uprkos rastućem značaju rudnika Oju Tolgoi? Kako rešiti izazove u Kenekot rudniku u američkoj saveznoj državi Juta? Pored toga, Rio se suočava sa padom kvaliteta rude u Pilbari, dok istovremeno mora svake godine do 2030. otvoriti po jedan novi rudnik – kako bi finansirao rast u bakru i litijumu.
Treba podsetiti i na to da Rio Tinto i dalje želi da kopa litijum u dolini Jadra, uprkos masovnim protestima i protivljenju.
Unutar kompanije, favoriti za naslednika su: Simon Trot, direktor za rudu gvožđa, Bold Batar, komercijalni direktor, koji se dokazao u Mongoliji i Gvineji i Džerom Pekres, šef aluminijuma, poznat po fokusiranju na troškovnu efikasnost.
Spoljne opcije uključuju i povratak bivšeg Rio-ovca i sadašnjeg šefa Newmont Corporation, Toma Palmera, ali analitičari smatraju da su unutrašnji kandidati realniji.
Investitori poput Platypus Asset Management izražavaju jasan stav: „Ne želimo spoljnog kandidata koji bi resetovao strategiju. Potrebna je evolucija, ne revolucija.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
