0
Situacija na ruskom tlu je u poslednje vreme prilično turbulentna. Sukob između šefa Vagner grupe Jevgenija Prigožina i vojnog vrha traje već mesecima, a najnoviji „opipljiviji“ incidenti ponovo podižu prašinu među elitama Kremlja. Naime, nakon što su dronovi iznad samog Kremlja uništeni u još uvek nerazjašnjenom incidentu, ruske disidentske grupe - koje se bore na strani Ukrajine i imaju za cilj da predsednika Vladimira Putina i njegov režim - napale su Belgorodsku oblast i tada je došlo do velikog sukoba sa ruskim bezbednosnim snagama.
Moskva tvrdi da je ubijeno na desetine pripadnika disidentskih oružanih formacija. Istovremeno, kako je primetila politikološkinja poslednjih meseci ruski Vladimir toliko retko govori o strateškim temama da bi mogao da se stekne utisak da ga budućnost uopšte ne zanima. Stanovaja sugeriše da iza Putinovog ćutanja stoji očekivanje da će se spoljnopolitička dinamika promeniti u njegovu korist, što bi mu omogućilo da se vrati razgovorima o strateškim ciljevima Kremlja, piše Jutarnji list.
Kako navodi politikološkinja, iako očekivanja ruskog predsednika ne treba smatrati potpuno neosnovanim, moguće je da će ruska politička elita uskoro izgubiti strpljenje zbog Putinovo pasivnog pristupa.
Prema njegovim rečima, u Rusiji se ništa ne dešava.
Na jednom nivou, ruski lider je bio izuzetno aktivan – tajno je upravljao ratnim naporima i javno se pretvarao da je angažovan u rutinskim stvarima, od ekonomskih sastanaka do pokretanja tramvajske linije u okupiranom ukrajinskom gradu Marijupolju. Međutim, nema više predsedničkih inicijativa da se zemlja prilagodi novoj ratnoj realnosti i svemu što on podrazumeva.
Putin je u tom pogledu tvrdoglavo ostao neumešan, uprkos napadima dronova na Kremlj, Prigožinovom ratu protiv Ministarstva odbrane, pa čak i očekivanoj i predstojećoj kontraofanzivi Ukrajine. Umesto toga, radije drži predavanja o istoriji i nudi optimistične procene ekonomskih perspektiva Rusije.
Međutim, to ne znači da se u Rusiji zaista ništa ne dešava. Upravo suprotno.
Ali, ovo što se dešava, prema Stanovoj, ima daleko manje veze sa Putinovim planovima ili strateškim interesima nego sa korporativnim interesima pojedinih resora i aktera. Ono što se dešava je u velikoj meri odgovor na pogoršanje okolnosti sa kojima se Rusija suočava.
Kao primer, navodi digitalizaciju ruskog sistema izdavanja regrutnih obaveštenja, što je bio potez koji je bio iznuđen zbog teškoća sa regrutacijom tokom rata i u pokušaju da se sistem samoodrži u okolnostima rapidno rastućih geopolitičkih rizika i straha od poraza.
Represivna inercija i samouveličavanje moćnih institucija kao što su FSB, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo finansija podstakli su mnoge nedavne državne odluke, uključujući povratak ideologije u politički i javni diskurs. Ministar pravde Konstantin Čujčenko otvoreno je govorio o mogućnosti uvođenja nove zvanične ideologije koja bi se proširila na obrazovanje, bioskop, pozorište i književnost. Ovaj proces je dugo bio van Putinove direktne kontrole i sada se odvija nezavisno od njega, iako uz njegovu pasivnu saglasnost.
U ovim pitanjima, kao i u drugim važnim raspravama izostaje Putinov glas.
Neka od tih pitanja su – da li treba zatvoriti granice Rusije? Treba li ograničiti prava onih koji su već otišli? Ko je oslobođen mobilizacije? Kako će biti kažnjeni oni koje država etiketira kao „strane agente“? Šta da radimo sa Prigožinom? Kako država treba da odgovori na incidente kao što su napadi dronovima i pokušaji atentata na „ultrapatriote“?
Stanovaja ističe da su stavovi parlamentaraca, partijskih lidera, ministara u vladi, vojnih blogera i službi bezbednosti o ovim i drugim pitanjima dobro poznati. Putin ništa ne govori, interveniše samo da bi preduzeo korake kao što su povlačenje iz strateški važnog Hersona, suspendovanje učešća Rusije u nuklearnom sporazumu Novi START ili povlačenje iz Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi. Ruski lider je i u dugo očekivanom obraćanju Saveznoj skupštini samo naveo mere koje je vlada već preduzela.
Putin je danas gotovo jedina osoba u Rusiji koja se manje-više ne bavi politikom, za razliku od bivšeg predsednika i drugog čoveka ruskog Saveta bezbednosti Dmitrija Medvedeva, predsednika Državne dume Vjačeslava Volodina i sekretara Saveta bezbednosti Nikolaja Patruševa, pa sve do Prigožina, proratnih vojnih blogera i televizijskih voditelja. Ruski predsednik se izgleda povukao, posvetio tajnim vojnim i geopolitičkim stvarima, čije detalje malo ko zna.
Međutim, to nije znak straha ili slabosti, smatra autor – to zapravo odražava Putinov rastući mesijanski kompleks. Upravo sada, bukvalno sve njegove političke nade i planovi zavise od spoljašnjih okolnosti i promena koje su van njegove kontrole. Putin nema instrumente ni resurse da promeni situaciju u svoju korist. Ipak, veruje da će se svet promeniti i doneti mu kapitulaciju Kijeva.
Putinov plan je da sačeka ono što vidi kao neizbežnu transformaciju Zapada i Ukrajine. I najmanja bojazan od ukrajinske kontraofanzive ustupila je mesto uverenju da će se malo šta promeniti na bojnom polju, osim manjih zastoja koje je spreman da toleriše. Računica u Kremlju je da će se u nedostatku vojnog prodora ukrajinska politička elita raspasti, što će dovesti do neke vrste „partije mira“, odnosno kapitulacije, dok će unutrašnje podele naterati Zapad da smanji vojnu i političku podršku.
Putinove nade ne mogu se odbaciti kao potpuno neosnovane, ali njegov problem je to što je takav pristup bauk za problematičnu rusku političku elitu. I pored sve lojalnosti i provodljivosti, tokom rata se dramatično razvila i ovih dana uočava samo defetizam u nedelovanju, a sve to stvara uslove za uspon političkih ambicija paradržavnih aktera. Uprkos svojoj reputaciji instrumenata Kremlja, oni postepeno grade politički kapital i jednog dana će možda ponestati strpljenja do te mere da izazovu režim. Putin već ima problema da objasni šta tačno čeka.
Pročitajte još:
0
0
0
U prvim mesecima rata mnogi su primetili kako su nekada marginalne proratne „ultrapatriote“ politički sazrele i zagospodarile informacionim prostorom. Danas zvanični „jastrebovi“, poput Medvedeva, Volodina i Patruševa, gube mesto u ruskoj politici zbog tzv. ljutih patriota, među kojima su Prigožin, bivši komandant Donbasa Igor Girkin – Strelkov i proratni blogeri. U poređenju jedni sa drugima, prvi deluju kao oportunisti i foteljaši, dok drugi, rođeni u borbenim uslovima, mnogo više liče na nešto autentično.
Ipak, režim nije ugrožen sve dok je Putinov rejting stabilan, a osim toga, mehanizam vlasti je i dalje potpuno pod njegovom kontrolom. Međutim, njegova javna paraliza i odbijanje da preuzme odgovornost za rešavanje najhitnijih problema sa kojima se Rusija suočava ne može a da ne učini njega i njegove „dvorane” politički irelevantnim i stvori vakuum koji popunjavaju „ultrapatriote”.
Stoga bi, zaključuje Stanovaja, mogao doći dan kada će se Putin naći u situaciji da bude zavisan od nekada bezazlene grupe koju su svojom neprobojnošću i nečinjenjem učinili opasnom.
BONUS VIDEO Velikom vojnom paradom obeležen Dan pobede u Moskvi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare