Piše Željko Pantelić: Poslednja šansa za EU i Balkan u njoj

Kao što ideja o stvaranju federalnog jezgra EU nije nova, tako ni Makronovo plasiranje priče o Evrospkoj političkoj zajednici nije prvina a nije ni naslonjena na zamisli njegovog prethnodnika u Jelisejskoj palati Fransoa Miterana o “konfederalnoj Evropi”. Reč je o skidanju prašine sa konkretnog plana nekadšnjeg moćnog nemačkog evroparlamentarca Elmara Broka simbolično nazvanog: “više od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju a manje od članstva u EU”.Podsetimo, Brok je godinama vodio Spoljnopolitički komitet EP i bio najuticajniji evroparlamentarac, malo zbog staža i iskustva, malo zbog pozicije u tada najjačoj Evropskoj narodnoj partiji a najviše kao najslušaniji savetnik kancelarke Angele Merkel.Posle brodoloma Ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji, negativnih kolateralnih posledica proširenja na istok 2004. a pogotovo 2007. godine sa ulaskom Bugarske i Rumunije, jasnog stava Pariza i Berlina da Turska nikada neće ući u EU i pored početka pregovora o članstvu i sve jačeg otpora u javnim mnjenjima prema novim proširenjima EU, Brok je lansirao ideju definisanu kao “više od SSP-a a manje od članstva u EU”.

Brokov plan se odnosio na bivše republike Sovjetskog Saveza, odnosno tzv. Istočnog partnerstva, Tursku i na države Zapadnog Balkana koje ne bi želele ili mogle da ispune neophodne parametre potrebne za članstvo u EU. Suštine Brokove strategije je bila da se komšiluk EU, spoljni i unutrašnji, ekonomski veže za Uniju, čitaj za Nemačku. Ne treba smetnuti s uma da su do invazije Rusije na Ukrajinu, nemački industrijalci mnogo više uticali na nemačku politiku i diploamtiju nego obratno.Brokova ideja nije zaživela zbog otpora dela članica EU koje nisu želele da demorališu države našeg regiona, ali je tadašnji predsednik Francuske Nikola Sarkozi obezbedio sebi i svojim naslednicima mogućnost da blokira ulazak bilo koje nove države u EU. Naime, francuski parlament je usvojio zakon po kojem predsednik ima pravo, ne i obavezu, da organizuje referendum o prijemu bilo koje nove članice EU. To što u Jelisejskoj palati nisu iskoristili tu mogućnost kada je ulazila Hrvatska u EU jasno upućuje kome je namenjena.Proces proširenja EU na Zapadni Balkan je jedan od retkih kamena spoticanja između predsednika Makrona i kancelara Šolca. Pariz bi da stavi u isti koš Zapadni Balkan sa Ukrajinom, dok je Berlin za razdvajanje pozicija zapadnobalkanskih država i bivših sovjetskih republika.

Nemačka ima nekoliko motiva da drži separatno dve realnosti. S jedne strane naš region je deo ekonomskog proširenog prostora Nemačke i deo užih geostrateških interesa Berlina dok su Ukrajine, Gruzija i Moldavija veliki potencijalni problem za Nemačku. O tome se, naravno, ne priča naglas zbog ruske agresija na Ukrajinu, ali su u Berlinu svesni da bi eventualni ulazak Ukrajine, Gruzije i Moldavije ojačao istočni blok i posebno poziciju Poljske, prirodnog antagoniste Nemačke i samim tim najvernijeg saveznika Vašingtona.Druga bitna razlika je što Berlin želi da se nazire, bez davanja čvstih obećanja ili garancija, konačni cilj članstva u EU za zapadnobalkanske zemlje a u potpunosti deli stav Makrona kada pristupanje Ukrajine EU meri decenijama. U vokabularu evropskih političara, koji izlaze na izbore svakih 4-5 godina, upotreba decenije kao vremenskog parametra je samo milozvučnija formulacija od definitivnog “nikad”.Proces federalizacije EU ili produbljivanja evropskih integracija je neraskidivo vezani za reforme sporazuma na kojima počiva EU, pre svega ukidanje konsenzusa za donošenje odluka u EU, i procesa proširenja EU. Bez prelaska sa konsenzusnog odlučivanja na kvalifikovanu većinu, neće biti novog proširenja EU, bez obzira ko bi mogao prvi da zakucati na vrataVreme na raspolaganju Makrona je poprilično limitirano. Štaviše moglo bi se reći da lideri najvećih evropskih država trče trku protiv vremena. Italijanski premijer Mario Dragi ostaće u palati Kiđi najdalje do sledećeg proleća kada su na programu redovni parlamentarni izbori a njegov naslednik neće imati ni federalnu viziju EU a ni kredibilitet i kompetentnost.

Vlada španskog premijera Pedra Sančeza se oslanja na spoljnu podršku katalonski i baskijskih partija i u najboljem slučaju bi mogla da ostane do kraja mandata koji ističe u jesen sledeće godine a Evrospka narodna partija je sve bliža Voksu Santjaga Abaskala i ekstremnoj desnici nego centru.Nemački kancelar Olaf Šolc predvodi šarenoliku tzv. semafor koaliciju koja bi mogla da bude snažano uzdrmana već u nedelju kada se bira nova vlast u najmnogoljudnijem landu u Saveznoj republici Severna Rajna-Vestfalija. Fridrih Merc nije evroskeptik ali nije ni neko ko spada u grupu lidera sa svešću o neophodnosti stvaranje federalnog jezgra EU.Emanuel Makron je jedini u relativno lagodnoj poziciji, mada i on mora da bude oprezan imajući u vidu izbore za francuski parlament u junu gde mu je potrebna pobeda njegove Republike u pokretu kako bi mogao da nastupa na evropskoj i planetarnoj sceni u punom kapacitetu a ne sa kohabitacijskim bremenom.Invazija Rusije na Ukrajinu je iskristalisala činjenicu da EU, ako želi da preživi i postane plantetarni geostrateški igrač, mora da krene putem federalizacije. Zajedničko otvoreno pismo predsednika nemačkog Bundestaga, francuske Asemblee, italijanske Kamere i španskog Kongresa povodom Dana Evrope sa eksplicitnim zahtevom za produbljivanja evropskih integracija, nije ništa drugo do najava stvaranja tzv. Kernevrope.

Nesuđeni nemački kancelar Šojble je zagovarao Kernevropu još tokom devedesetih godina prošlog veka i ona je podrazumevala EU u više brzina u kojoj bi zemlje osnivači EU (Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg), plus Španija i Austrija činile tvrdo jezgro EU oko kojeg bi se okupljale u koncentričnim krugovima ostale članice EU u zavisnosti od stepena integracije sa Kernevropom.Makron, Šolc, Dragi i Sančez su spremni da krenu u produbljivanje integracija i stvaranja zajedničke spoljne, odbrambene, socijalne, fiskalne politike. Prema važećim pravilima, dovoljno je da se devet zemalja složi oko tzv. pojačane saradnje i da projekat može da zaživi unutara EU. Makron i njegove kolege žele da po istoj matrici korišćenoj za realizaciju Šengenskog sporazuma i monetarne unije krenu u realizaciju zajedničke spoljne i odbrambene politike sa članicama EU koje to žele a onda i u drugim sferama koje će voditi ka federalizaciji.Glavna prepreka je konsenzusno odlučivanje. S jedne strane, Skandinavci, pribaltičke republike, Višegradska grupa i balkanske članica EU ne žele da se odreknu veta jer bi tako izgubile značaj i mogućnost da ucenjuju EU zarad ostvarivanja sebičnih nacionalnih ciljeva a s druge strane velika četvorka EU ne želi više da trpi ćudljivost i egoizme istočnoevropskih i skandinavskih država koje su EU od starta posmatrali kao “švedski sto” sa koga bi uzimali šta i kad im odgovara a blokirali sve što im ne ide u prilog.Potpisnici dokumenta protiv federalizacije EU su imali do Bregzita velikog saveznika i zaštitnika u Velikoj Britaniji i mogli su relativno lako da blokiraju integracione procese. Bez Britanaca u Briselu više nema dovoljno jakog igrača koji može da zaustavi federalizaciju tzv. karolinške Evrope a na evropskoj pozornici nismo imali u ovom veku poker lidera spremnih da idu, ovoga puta, do kraja.Države Zapadnog Balkana neće nikada postati punopravne članice ovakve EU, njihova jedina nada je da se stvori federalno jezgro EU i da onda uđu u jedan od koncentričnih krugova oko "Kernevrope".BONUS VIDEO: Rusi granatirali pozorište u Marijupolju

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apnapadnapozoristeaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3462744"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramPratite nas na Google News