"Nismo znali šta se dešava, onda sam uključila mobilni": Snimak "žene u crvenom" sa kobnog festivala obišao je svet, sad je otkrila kako je uspela da pobegne od Hamasa

Reč je o Vladi Patapov, 25-godišnjoj majci jednog detata rođenoj u Ukrajini, koja danas živi u Ašdodu u Izraelu gde radi kao organizatorka venčanja.Dok je opisivala noćnu moru koju je prošla na festivalu, Vlada svako malo brizne u plač, prenosi Jutarnji list.Veći deo tog užasnog dana bila je odvojena od svog partnera Matana, gledajući kako joj prijatelji pucaju i bežeći od naoružanih ljudi. Prošla su skoro 24 sata pre nego što se vratila kući i konačno mogla da zagrli svoju trogodišnju ćerku Romi."Nisam dosad baš govorila o tome što se sve dogodilo, još uvek mi je jako bolno. Podelila sam sa svojom porodicom užas tog dana i još uvek svako jutro zahvaljujem Bogu što sam živa", kazala je Vlada."Ponekad osećam grižu savesti što sam preživela, a drugi nisu. Ono što se meni dogodilo trajalo je možda samo 18 sati, ali za mnoge bol još uvek traje i stalno razmišljam o taocima koji su još uvek u Gazi. Ne smemo ih zaboraviti", kazala jeČudno je, kaže, što uopšte nije htela da ide na festival."Matan je nabavio karte, išli smo s prijateljicom, ali sve vreme sam imala osećaj da nešto ne štima. Romi je tog dana bila jako tiha, a obično uvek trčkara okolo i igra se sa svojim igračkama, ali je tog dana bila mirna. Sada sam sigurna da je predosećala da će se dogoditi nešto strašno", kaže.Po dolasku na mesto festivala u Reimu, samo nekoliko kilometara od granice sa Gazom, Vlada, Matan i njena prijateljica Mai postavili su šator i proveli veče razgovorajući.„Sećam se da je atmosfera bila veoma čudna, ljudi su se zabavljali i igrali, ali za mene nije bilo energije, nisam plesala koliko inače radim kada idem na ovakve festivale. Bilo je oko 3 sata ujutru i legla sam na prostirku da spavam. Mislio sam da je čudno organizovati festival tako blizu granice sa Gazom i da bi rakete verovatno letele tu i tamo, ali sam zaključila da organizatori festivala ne bi održali festival da su mislili da je opasno", rekla je.

Alarm u 6:30

Vlada se probudila u 6.30 ujutro kada je zazvonila aplikacija za uzbunu zbog vazdušnog napada, na njenom telefonu.„Tražila sam Matana i Mai i ​​odmah čula pucnjavu. Bilo je glasno i veoma blizu nas. Nekoliko sekundi nisam znala šta se dešava, a onda je Matan samo viknuo da moramo da trčimo do auta. Rakete su počele da padaju i naređena je evakuacija, a ljudi su počeli da beže do svojih automobila. Mislim da su ljudi u početku mislili da je to samo jedan od onih rutinskih raketnih napada iz Gaze, a tek kasnije, kada smo pogledali u svoje telefone, shvatili smo da je to prava invazija i da su ovi teroristi hteli da nas ubiju“, rekla je ona."Ni dan-danas ne razumem zašto se to dogodilo. To je bio samo muzički festival, bilo je mirno, ljudi su plesali, a oni su došli i ubili ljude, neke moje prijatelje. Zbog čega?‘, pita se Vlada.Dok su autom pokušavali da pobegnu s festivala, ugledali su naoružanog čoveka.„Svi su trubili, ja sam bila na suvozačevom sedištu, Mai pozadi, a Matan je vozio. Tada smo ispred nas ugledali čoveka u vojnoj uniformi. Mislili smo da je to izraelski vojnik i da će sve biti u redu, a onda je izašao momak nekoliko automobila ispred nas i vojnik ga je ubio. Sada znam da je to bio terorista", dodaje.„Svi smo se sagnuli, a meci su počeli da pogađaju automobile oko nas. Ne znam kako, ali nismo pogođeni, a Matan je uspeo da nas preokrene da pokuša da izađe na drugu stranu. Bio je haos, svuda su bili napušteni automobili i uspeli smo da dođemo do skloništa pored puta, gde nam je policajac vikao da nastavimo da vozimo na istok ako želimo da ostanemo živi. Matan je nastavio da vozi, ali nismo stigli daleko i onda smo videli teroriste na automobilima, motorima i kamionima kako dolaze ka nama i pucaju. Pokušali smo da vozimo preko polja, ali smo se zaglavili pa smo svi izašli i pokušali da pobegnemo trčanjem."Gutajući suze, Vlada je nastavila:"Tu negde sam se razdvojila od Matana i nisam znala gde je. Počela sam da trčim s Mai i stigle smo do nekih stabala. Obe smo plakale. Nismo znale šta da radimo ni kuda da idemo i jedino o čemu sam mogla da razmišljam bila je Romi. Stalno mi je njeno lice bilo pred očima i govorila sam sebi da moram preživeti zbog nje. Tako smo Mai i ​​ja ponovo počele da trčimo i tada je nastala slika sa crvenim šalom. Posle toga sam ušla u auto mog anđela, čoveka po imenu Josef Ben Avu. Zaustavio se i rekao nam da uđemo, što smo i uradile. Bilo nas je osmoro u autu, bio je to Kia Picanto, i svi smo bili jedni na drugima. Pozvala sam Matana i rekao mu da sam dobro, a on je rekao da su ga pokupili i da je bezbedan".Vlada i Mai su na kraju stigli do bezbedne vojne baze u Ceelimu, dok je Matan otišao u onu u Orimu, udaljenu 20 minuta.„Cela stvar je trajala tri sata. Najduže je bilo čekanje u bazi pre nego što su me pokupili i odveli kući da vidim Romi, a ja sam je zagrlila najjače ikada".

Feniks koji se uzdiže iz pepela

Prošlog meseca je lokalna umetnica Karen Missk predstavila sliku imena ‘Feniks‘ koja prikazuje trenutak u kojem Vlada beži od terorista.Umetnica je uz sliku napisala: "Ovo se temelji na jednoj od slika tog dana. Predivni mladi, puni života, ljudi koji bježe od čistih zlih divljaka. Volela bih da znam njeno ime i nadam se da se izvukla, ali stvarno ne znam. Srce mi se slomilo kad sam ih videla i kad sam shvatila da je u prostor najčišće ljubavi i slobode stiglo zlo. Ali znam da ćemo kao Feniks ustati iz ovog pepela".