Ako pitate 72-godišnjeg poljoprivrednika Huančuna Cao za penziju, samo će se gorko nasmejati. Puši cigaretu koju je sam smotao, stisne obrve i nagne glavu - kao da je pitanje posve apsurdno. "Ne, ne, mi nemamo penziju", kaže, gledajući svoju suprugu s kojom je više od 45 godina. Cao pripada generaciji koja je svedočila rađanju komunističke Kine. Ali baš kao i njegova zemlja, ostario je pre nego što se obogatio. Poput mnogih ruralnih radnika i radnika migranata, on nema drugog izbora nego da nastavi da radi i zarađuje jer je propao kroz slabašnu mrežu socijalne bezbednosti.
Ekonomija koja usporava, sve manja državna davanja i decenijama duga politika jednog deteta stvorili su demografsku krizu u Kini Sija Đingpinga, prenosi Jutarnji list.
Novca za penzije je sve manje, a zemlji ponestaje vremena da oformi dovoljno snažan fond koji bi mogao da brine o sve većem broju starijih osoba. U sledećih 10 godina, oko 300 miliona ljudi, koji trenutno imaju između 50 i 60 godina, više neće biti deo radne snage zemlje. Ovo je najveća starosna grupa u zemlji, gotovo jednaka veličini stanovništva SAD-a. Ko će se o njima brinuti? Odgovor zavisi od toga gde idete i koga pitate.
Cao i njegova supruga žive u severoistočnoj provinciji Liaoning, nekadašnjem industrijskom centru Kine. Velika poljoprivredna zemljišta i brda puna rudnika okružuju glavni grad Šenjang. Visoki oblaci dima iz topionica vide se na horizontu, a nedaleko su i neka od najbolje očuvanih mesta svetske baštine u zemlji iz dinastije Ćing. Gotovo četvrtina ovdašnjeg stanovništva ima 65 ili više godina. Sve veći broj radno sposobnih odraslih osoba napušta centar teške industrije u potrazi za boljim poslovima u većim gradovima.
I Caova deca su se odselila, ali su i dalje dovoljno blizu da često posećuju roditelje. „Mislim da ovo mogu da radim samo još četiri ili pet godina“, kaže Cao nakon što su on i njegova supruga skupili drva za ogrev. Unutar njihove kuće pucketa vatra u peći zvanoj „kang“ – koja je njihov glavni izvor toplote.
Par zarađuje oko 2.500 evra godišnje. Ali cena kukuruza koji uzgajaju sve je niža i ne mogu sebi da priušte da se razbole. „Za pet godina, ako još uvek budem fizički jak, možda ću moći da hodam sam. Ali ako budem slab, tada ću možda biti vezan za krevet. To je to. Gotovo. Pretpostavljam da ću postati teret za svoju decu. Moraće da paze na mene“.
To nije budućnost kakvu za sebe priželjkuje 55-godišnja Guohu Tang. Zbog suprugove nesreće na gradilištu i ćerinih studija, ušteđevina joj je potpuno presušila. Ova bivša bageristkinja je u pomoći starijim osobama videla svoju priliku da osigura penziju. Otvorila je mali dom za starije udaljen oko sat vremena vožnje od Šenjanga. Tang sama uzgaja hranu za svojih šestoro štićenika. Životinje nisu kućni ljubimci – one su takođe i večera.
Tang pokazuje na grupu od četvero ljudi koji kartaju. „Vidite onog 85-godišnjeg čoveka? On nema penziju i potpuno zavisi od svoje ćerke i sina. Jedan mesec plaća sin, drugi mesec ćerka, ali i oni moraju od nečeg da žive“. Tang je zabrinuta jer će i sama morati da zavisi od svoje jedine ćerke: „Sada ću svaki mesec uplaćivati za penziju pa makar nemala šta da jedem i pijem“.
Kina se već generacijama oslanja na milost svoje dece kako bi popunila rupe u brizi za starije. Oduvek je bila dužnost sina ili ćerke da se brinu za roditelje. Ali sve je manje sinova i ćerki na koje se roditelji mogu osloniti. Razlog tome je politika jednog deteta koja je između 1980. i 2015. parovima zabranjivala da imaju više od jednog deteta. Rapidnim ekonomskim rastom, mnogi mladi ljudi su se odselili od roditelja zbog čega je veliki broj starijih osoba prepušten da se brine sâm o sebi ili da se oslanja za državni novac.
Ali taj penzijski fond mogao bi da presuši do 2035, pokazao je izveštaj Kineske akademije nauka. Ova procena je načinjena 2019, pre zatvaranja zbog pandemije, koja je snažno pogodila kinesku ekonomiju. Kina će verovatno morati da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju, o čemu se već dugo govori. Sada ima jednu od najnižih starosnih granica za penzionisanje na svetu – 60 za muškarce i 55 za žene koje rade kancelarijske poslove i 50 za žene fizičke radnice.
Ali ekonomisti upozoravaju da je ovo tek kap u moru onoga što moralo da se učini ako Kina želi da izbegne humanitarnu krizu za 25 godina. U međuvremenu sve više i više ljudi postaju penzioneri.
Peking pritiska privatne kompanije da otvaraju dnevne centre, odeljenja i drugu infrastrukturu za starije kako bi se popunile rupe koje su ostavile prezadužene lokalne vlade. Ali da li će nastaviti da investira ako profit nije ni na vidiku? Druge zemlje istočne Azije, poput Japana, takođe traže sredstva za brigu o velikom broju starijih osoba. Ali Japan je već bio bogat u vreme kada je postao zemlja s jednom od najvećih starijih populacija na svetu. Međutim, Kina ubrzano stari, a nema finansijskog jastuka na koji bi mogla da legne. Zato su mnogi stariji ljudi prisiljeni sami da se snađu u dobi kada bi trebali da planiraju ili već uživaju u svojoj penziji.
Šuišui (55) je pronašla novu karijeru u onome što se naziva „ekonomija srebrne kose“. To je pokušaj da se iskoristi kupovna moć starijih osoba srednje klase. „Mislim da ono što možemo da učinimo jeste da pokušamo da utičemo na ljude oko nas da budu pozitivniji i da nastave da uče. Različita domaćinstva imaju različite prihode, ali bez obzira na okolnosti u kojima se nalazite, najbolje je da pokušate da budete pozitivni“.
Šuišui zna da je deo privilegovane grupe u Kini i nada se najboljem. Nekadašnja preduzetnica sada je novopečeni model. Na osunčanim obalama Velikog kanala u Hangzou, ona i još tri žene, sve starije od 55 godina, doteruju šminku i kosu. Sve nose tradicionalnu kinesku odeću u crvenoj ili zlatnoj boji – suknje sa svilenim uzorkom do poda i kratke jakne podstavljene krznom. Ove glamurozne bake rade kao modeli za društvene mreže.
Pročitajte još...
Ovo je slika gracioznog starenja za koju Šuišui želi da je svet vidi. Ona oseća da čini sve što može da podigne posrnulu ekonomiju. Ali ova slika nije ni blizu stvarnost za milione starijih u Kini.
Za to vreme u Liaoningu, dim suklja iz dimnjaka, što znači da je vreme ručka. Cao loži vatru u svojoj kuhinji kako bi zagrejao vodu za kuvanje pirinča.
„Kada budem imao 80 godina, nadam se da će se moja deca vratiti i živeti sa mnom. Sigurno ja neću ići kod njih u grad. Njihova zgrada nema lift i morate da se penjete pet spratova stepenicama. To je teže nego penjati se na brdo“, kaže on.
Za Caoa stvari su jednostavno takve. Mora da nastavi da radi dok god može.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare