Odazvale su se na oglas za surogat-majke i završile u noćnoj mori: Zatočili ih i vršili jezive operacije na njima

Tokom poslednjih decenija razvilo se globalno tržište asistirane reprodukcije, sa jasno podeljenim ulogama: SAD su postale centar komercijalnog surogat-majčinstva, Danska za donaciju sperme, a Španija za jajne ćelije. Razvoj industrije počeo je krajem sedamdesetih, nakon rođenja prve bebe začete vantelesnom oplodnjom u Britaniji, 1978. godine, što je omogućilo gestaciono surogat-majčinstvo u kojem žena nosi dete s kojim nema genetsku vezu.

Različiti zakoni širom sveta podstakli su tzv. reproduktivni turizam. Neke zemlje, poput SAD i Ukrajine, dozvoljavaju komercijalnu prodaju polnih ćelija, dok druge, poput Britanije i Australije, insistiraju na altruističnoj donaciji. Veći deo EU zabranio je surogat-majčinstvo, a Italija čak kažnjava korišćenje tih usluga u inostranstvu.

Zbog regulatornih razlika, tržište se stalno selilo. Indija je devedesetih postala globalni centar surogat-majčinstva, ali je nakon skandala pooštrila zakone, što je industriju preusmerilo u Tajland, Nepal i Meksiko, a zatim u Rusiju. Nakon novih kontroverzi, i Rusija je 2022. zabranila komercijalno surogat-majčinstvo za strance, čime se reproduktivni turizam ponovo preusmerio ka drugim destinacijama.

Nakon što se rusko tržište komercijalnog surogat-majčinstva zatvara, globalna industrija se brzo prilagođava i seli u Ukrajinu, zemlju koja je još od 2002. godine privlačila buduće roditelje iz SAD i Evrope, nakon što je legalizovala tu praksu. Ukrajina, sa oko 41 milion stanovnika i populacijom koja se u industriji često opisuje kao „plavooka i plavokosa – stereotipno poželjan fenotip“, brzo postaje jedno od glavnih svetskih čvorišta za donaciju jajnih ćelija i surogat-trudnoće. Pre rata se godišnje beleži skoro 3000 ciklusa donacije i više od 2000 dece rođene od surogat-majki.

Za razliku od mnogih drugih zemalja, Ukrajina 2013. menja propise i zabranjuje ženama da budu donorke jajnih ćelija ili surogat-majke ukoliko već nemaju jedno zdravo dete. Ta odluka se u industriji predstavlja kao marketinški trik koji garantuje „dokazanu plodnost“, ali u praksi delimično štiti žene od nekih medicinskih i etičkih rizika, uključujući i trajnu neplodnost.

Gruzija kao novi centar

Kada Rusija u februaru 2022. godine, usred noći, napada Ukrajinu i ostavlja strane roditelje zarobljene daleko od beba koje su naručili, Gruzija doživljava nagli talas interesovanja. Potražnja je ogromna, ali zemlja jednostavno nema dovoljno žena koje bi nosile trudnoće. Klinike i agencije zato počinju da ih „uvoze“. U Tbilisiju je gotovo svake večeri moguće videti grupe trudnih žena iz Kenije, Etiopije, Kazahstana, Uzbekistana, Kirgistana, Rusije i Ukrajine. Industrija ih naziva „putujuće surogat-majke“.

U tom sistemu završavaju i desetine Tajlanđanki koje se javljaju na oglase za surogat-majke, u potrazi za izlazom iz siromaštva, a umesto obećanog posla i zarade upadaju u ono što same opisuju kao noćnu moru globalne industrije plodnosti. Umesto ugovora i sigurnosti, dočekuju ih zaključane kuće, oduzeti pasoši, nejasne medicinske procedure i nemogućnost povratka kući bez plaćanja visokih „kazni“, o čemu piše Njujork Tajms.

Jedna od njih je Eve, mlada žena iz Tajlanda, koja na Fejsbuku nailazi na oglas za „legalan posao u Gruziji“ sa zaradom većom od 500.000 bahta. Kada pita o čemu se radi, dobija odgovor da je reč o surogat-majčinstvu. Objašnjavaju joj da će proći zdravstvene preglede, primati hormonsku terapiju, nositi dete za nepoznate roditelje i dobiti novac posle porođaja. Eve razmišlja o dugovima porodice i bolesnom ocu – novac joj deluje kao jedina šansa da počnu ispočetka.

„Kuća 1“, „Kuća 3“, „Kuća 5“

U Tajlandu se surogat-majke nazivaju "mae um boon" – „majka koja nosi zaslugu“. Eve veruje da time može da pomogne drugima, ali i da spase svoju porodicu. Ne govori roditeljima istinu i zajedno sa drugim ženama odlazi u Tbilisi.

Po dolasku, obećanja se brzo raspadaju. Žene se smeštaju u kuće koje se interno nazivaju „Kuća 1“, „Kuća 3“, „Kuća 5“. O "Kući 5" kruže zastrašujuće priče: da je ogromna, prepuna trudnica, sa malo hrane, gde se žene bore za obrok. U "Kući 3" se šapuće da se neposlušne žene „prodaju“ tamo kao kazna.

Ako neka želi da ode, rečeno joj je da mora da plati najmanje 70.000 bahta kako bi „nadoknadila troškove“. Kako taj novac nemaju, ostaju zarobljene. Nude im se alternative – prodaja jajnih ćelija. Tri „donacije“ dovoljne su za povratak kući. Priča se i o ženama koje su se posle toga teško razbolele.

Pasoši im se oduzimaju „radi bezbednosti“. Kamere su u hodnicima, izlazak nije dozvoljen, a razgovor sa lekarima gotovo ne postoji. U klinikama im niko ne objašnjava koje lekove uzimaju, šta im se radi i kakve su posledice.

„Kao da naše telo više nije naše“, govore žene. „Doktori nas ignorišu.“

Kako meseci prolaze bez implantacije embriona i bez isplata, strah raste. Eve prolazi kroz bolnu, potpuno neobjašnjenu medicinsku proceduru: vezuju je za sto, osoblje se smeje, niko ne odgovara na pitanja. Posle toga krvari i ima jake bolove. Kada pita šta joj je urađeno, dobija kratak odgovor: „Ništa nije u redu.“

Njena prijateljica Eye završava u bolnici sa jakim krvarenjem i gubi svest. Druga žena, Star, budi se iz anestezije, ne znajući šta joj je urađeno. Među ženama se širi sumnja da su im bez pristanka uzete jajne ćelije.

Javni skandal

Prelomni trenutak dolazi kada u Tajlandu izbija javni skandal: nevladina organizacija upozorava da su stotine Tajlanđanki u Gruziji zadržane protiv svoje volje i prisiljene da proizvode jajne ćelije za kinesku mrežu.

„Nijedna nije postala surogat-majka. Prisiljavali su ih da prodaju jajne ćelije“, kaže jedna od žena na konferenciji za medije. Organizatori poručuju: „Kako je moguće da se ovo dešava danas, u našem svetu?“

Nakon toga, pasoši se ženama vraćaju, ali im se nudi povratak kući samo ako plate „kaznu“. Nekoliko njih uspeva da pobegne uz pomoć porodice i humanitarnih organizacija. Eve, Eye i Star planiraju bekstvo noću i u jednom trenutku, kada vrata ostaju otključana, beže niz mračnu ulicu, sa koferima u rukama, u strahu da ih neko prati.

Kasnije, u sigurnoj kući u Tajlandu, svedoče vlastima i upoređuju svoje iskustvo u Gruziji sa ranijim iskustvima trgovine ljudima. Iako su neke od njih ranije bile prisiljene na prostituciju, kažu da je ovo gore.

„U Bahreinu smo znale šta se dešava našem telu“, kaže Eve. „Ovde je kao da nisam vlasnica svog tela.“

Na pitanje kako sada gleda na surogat-majčinstvo, odgovara: „Ne vide nas kao ljude. Ne razmišljaju da li će nam lekovi uništiti telo. Samo ubacuju sve u nas, da bi beba preživela.“

Ostale žene ćute i klimaju glavom. Za njih, industrija koja drugima prodaje nadu u roditeljstvo ostavlja duboke fizičke i psihološke rane – i osećaj da su u tom procesu svedene na puka tela, bez glasa i prava.