0
Sukob Izraela i Hezbolaha je problem kojim treba da se pozabavi Zapad, smatra novinar Njujork tajmsa Bret Stivens.
Stivens podseća na napade Hezbolaha na Izrael od pre skoro 20 godina i lekcije koje je trebalo od tada naučiti.
Hezbolah je 2006. godine pokrenuo gerilski napad na Izrael. To je dovelo do 34-dnevnog rata koji je razorio Liban, traumatizovao Izrael i završio rezolucijom UN koja je trebalo da razoruža terorističku miliciju i zadrži njene snage daleko od granice. (Podsetimo, Hezbolah mnoge države, među kojima je i Srbija, smatraju terorističkom organizacijom).
Rezolucija UN nije učinila ni jedno ni drugo.
“Umesto toga, kombinacija međunarodnih želja i samovolje Hezbolahovih pokrovitelja u Teheranu dovela nas je do mesta gde smo sada – na vrhuncu sukoba koji bi mogao da bude mnogo veći od sukoba u Gazi. Može li se izbeći potpuni rat? Teško je reći. Mogu li lekcije iz 2006. ovog puta dovesti do boljeg ishoda? To je važno pitanje”, navodi Stivens.
“Taktička briljantnost nije zamena za zdravu strategiju. Godine 2006, izraelsko vazduhoplovstvo, koje je operisalo na osnovu odličnih obaveštajnih podataka, uspelo je da uništi mnoge Hezbolahove rakete većeg dometa — često skrivene u kućama — do druge noći rata. Udari su sigurno pomogli da se sačuvaju desetine, ako ne i stotine, izraelskih života.
Ali Izrael nije imao pojma kako da se bori u ratu nakon toga, osim kroz kampanju bombardovanja čija je žestina izazvala akutni diplomatski pritisak da se rat okonča, zajedno sa zakasnelim izraelskim kopnenim upadom koji je Hezbolah pokvario. Da li Izrael danas ima bolji plan?”, navodi Stivens.
“Hezbolah nije glavni neprijatelj Izraela. Iran je. Ili, da pozajmimo metaforu od bivšeg izraelskog premijera Naftalija Beneta, Teheran je glava hobotnice, a Hezbolah — poput Hamasa u Gazi ili Hutija u Jemenu — samo je jedan od njegovih pipaka. Ulaskom u rat sa Hezbolahom, Izrael rizikuje da se iscrpi u sporednoj borbi.
To ne znači da Izrael može sebi priuštiti da ignoriše Hezbolah; njegov arsenal od 120.000 do 200.000 projektila i raketa predstavlja strašnu i direktnu pretnju izraelskom domaćem frontu. Ali jedini način na koji Izrael obnavlja svoje odvraćanje je nametanje troškova direktno Hezbolahovim gospodarima. Teheran, a ne Bejrut, jeste pravi centar gravitacije u ovoj borbi”.
“Ne pravite neprijatelje libanskog naroda. Osim u svojim šiitskim uporištima, Hezbolah je nepopularan među većinom Libanaca, pokazuju ankete. Sa dobrim razlogom: grupa je otela njihovu zemlju, ubila njihove najomiljenije vođe, pretvorila veći deo zemlje u metu i posvetila svoje resurse izgradnji ogromne vojne infrastrukture čak i kada je nacionalna ekonomija propala.
Izrael se ne može nadati da će se Liban pretvoriti u bilo kakvog saveznika — ta fantazija je umrla ubistvom Bašira Gemajela, koji je podržan od strane Sirije, 1982. godine. Ali ne bi trebalo da ponovi grešku iz 2006. u pokušaju stvaranja odvraćanja kroz demonstracije grube sile. Vrsta ciljanih udara koje su demonstrirali prošlonedeljni napadi na pejdžere mnogo je efikasnija u brisanju Hezbolahove aure nepobedivosti”.
Pročitajte još:
“Držite UN podalje. U teoriji, Rezolucija 1701 Saveta bezbednosti, kojom je okončan rat 2006, ovlastila je mirovne snage UN da spreče Hezbolah da postavi svoje snage blizu izraelske granice. U stvarnosti, mirovne snage UN-a nisu uradile ništa slično.
Ako Sjedinjene Države ili Evropljani žele da stvore tampon-zonu između Izraela i Hezbolaha, trebalo bi da rasporede sopstvene trupe pod zastavom NATO-a, ili možda da pozovu arapske države da pošalju snage. U suprotnom, ponovno uspostavljanje zone bezbednosti pod kontrolom Izraela u južnom Libanu, koja je postojala od 1985. do 2000. godine, mogla bi, uz sve dugoročne probleme koje predstavlja, biti najmanje loša alternativa”.
“Prava uloga Sjedinjenih Država u krizi nije da traže diplomatsko rešenje, već da se pomogne Izraelu da pobedi. Do napada Al Kaide 11. septembra 2001. nijedna teroristička grupa nije ubila više Amerikanaca od Hezbolaha. Izraelski napad prošle nedelje u Bejrutu, u kojem je ubijen komandant Hezbolaha Ibrahim Akil, osvetio je tamošnje napade na američku ambasadu i kasarne marinaca iz 1983. godine, u kojima je stradalo 258 Amerikanaca. Hezbolah je kasnije nastavio da ubija i izgladnjuje nebrojeno mnogo Sirijaca pomažući Bašaru al Asadu u krvavom gušenju sopstvenog naroda.
Te zločine ne treba ni zaboraviti ni oprostiti. Niti može biti u interesu Zapada da teroristička grupa sa sve većim vezama sa Kremljom održi efektivnu kontrolu nad mediteranskom državom dok ona teroriše svoje susedstvo. Osim interesa Izraela za bezbedne granice protiv Teheranske Osovine otpora, postoji američki interes da proveri širenje onoga što ja nazivam Osovinom represije, šire grupe koja uključuje Iran, Kinu, Rusiju i Severnu Koreju”.
“Što nas dovodi do šeste lekcije: primamljivo je posmatrati različite bitke Izraela kao regionalne poslove, udaljene od centralnih briga Amerike. Takođe jei glupo. Sada smo u početnoj fazi još jednog takmičenja između slobodnog i neslobodnog sveta. To je sukob koji seže od granice Norveške sa Rusijom do borbe iranskog naroda protiv sopstvene vlade do plićaka Južnog kineskog mora. Verovatno će trajati decenijama. U toj borbi Izrael je na našoj, a Hezbolah na drugoj strani. Šta god da se desi u danima i nedeljama pred nama, ne možemo se pretvarati da smo neutralni između njih”, zaključuje Stivens.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
