Globalni potres u režiji plastificiranog vlastodršca iz Moskve (ili bezbedno udaljenog bunkera?) iz ugla jedne Ruskinje

Poslednji dani godine su i uprkos tome što prolaze u znaku nezaobilaznih gužvi i pretprazničnih priprema, ne može se oteti utisku da nam ova godina postavlja više nerešivih pitanja nego što nam pruža simbolično olakšanje svojim kalendarskim završetkom. Osećaj neke rastrgnutosti u vremenu, između prošlosti i budućnosti, u ovom prelomnom istorijskom trenutku, samo se pojačava. U Novu godinu ulazimo u drugačijem svetu, u drugačijoj zemlji, drugačiji mi.

Sve što se desilo nakon 24. februara i obeležilo mesece iza nas, tačnije - svaki protekli dan, za mnoge od nas je bio poput lavine koja nemilosrdno briše kako stare klimave temelje društvene i političke stabilnosti, tako i sve novo što je izgrađeno sa ljubavlju i pogledom u budućnost.Globalni potres koji se desio 24. februara, a kojim upravlja sredovečan, neprirodno plastificiranog izgleda, vlastodržac iz glavnog grada moje zemlje (ili pak, iz bezbedno udaljenog tajnog bunkera?), naterao je mnoge od nas, čak i one kojima aktivizam nije činio važan deo života ili bio skoro nepoznat, da izađemo na ulicu. Izražavajući mirni protest protiv ruske agresije i rata u Ukrajini, suočili smo se sa brojnim reakcijama okoline koje su nagoveštavale da borba neće biti laka. Antiratni protest protiv stravičnih zločina i globalne pretnje koju predstavlja Putinov režim, prerastao je u borbu da se ostane na pravoj strani istorije, na strani slobode i univerzalnih ljudskih i civilizacijskih vrednosti.

Da ne izostane saosećanje sa bolom i patnjom Ukrajinaca i Ukrajinki. Da se solidariše sa svima koji su napustili svoj dombežeći od rata i smrti. Da se oda počast onima koji se bore i koji su izgubili život braneći svoju i našu slobodu, i svim nedužnim žrtvama ovog rata. Da se jasno i glasno osude ratna agresija, okupacija i genocid kao najveći zločini protiv čovečnosti.„Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protiv rata“ – naziv grupe koji nije lak za pamćenje, ni za izgovaranje, ali koji nosi istu simboliku i snagu kao i prvog dana kada je nastala.U pozadini naše zajedničke borbe i napora koje ulažemo u suprotstavljanje dominantnim narativima ruske okupacije i domaće nacionalističke propagande, povremeno promiču razmišljanja - šta to znači biti Ruskinja danas, u Srbiji, u pomenutoj antiratnoj grupi, u svetu? Šta danas znači biti građanka svoje zemlje, Rusije, gde god da se nalaziš? Možda su i nekima od čitalaca slična pitanja i razmišljanja poznata... Nemam spremne odgovore na njih, ali tragam za njima i imam osećaj da ih ne mogu pronaći samostalno – već samo u dijalogu sa saborcima iz Ukrajine, Belorusije i Srbije – dok god imam tu čast i privilegiju da uživam njihovo poverenje i podršku.Novi, posleratni nacionalni identitet našeg naroda gradiće se dugo i mukotrpno, iz pepela, pokajanja i bolnog kao oštrica prihvatanja nove realnosti. Imperija zla koja je svaki oblik kulture i autentičnog izraza zamenila vojnom uniformom i policijskom represijom svog naroda, neće ni pobediti ni opstati. Ali mi hoćemo, jer svojim otporom menjamo pre svega sebe. Mi jesmo promena, i pobedićemo samo zajedno – Slava Ukrajini!BONUS VIDEO Protest u Beogradu povodom 10 meseci ruskog rata u Ukrajini

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=protestubeogradupovodom10meseciruskogratauukrajinimm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4945945"]