Dok rastu zamor i neraspoloženje prema ratu, posledice eventualnog ukrajinskog poraza treba razumeti i biti ih svestan u potpunosti.
Ukrajina se sprema za haos sledeće godine, a i ceo zapadni svet bi takođe trebalo da bude zabrinut, ne samo za Ukrajinu, već i Zapad uopšte. Ukratko, ovo bi mogao biti zaključak kada je u pitanju ova strana ukrajinsko-ruskog sukoba, a posledica je, posebno kada je u pitanju Evropska unija, nekih unutrašnjih političkih slabosti i remetilačkih faktora, ali i nesposobnosti da oživi vojnu industrijsku proizvodnju kako bi mogli da naoružaju Ukrajinu, ali i popune sopstvene zalihe.
U tom kontekstu, raspoloženje u Kijevu je sve sumornije. Dok je neuspeh da se probiju ruske utvrđene borbene linije na južnoj osi tokom ukrajinske kontraofanzive dao razočaravajuće rezultate – što je na kraju priznao i sam ukrajinski predsednik Zelenski – vesti na diplomatskom i političkom frontu su daleko alarmantnije .
Iako je Ukrajina ove godine imala neke ograničene uspehe na bojnom polju, sa izvesnim uspehom u regionu Crnog mora tokom leta i u oblasti Hersona, istočno od reke Dnjepar tokom jeseni, nedostatak značajnih teritorijalnih dobitaka je gorka pilula za Kijev.
Ipak, uprkos neuspesima kontraofanzive, prema mnogim zapadnim vojnim stručnjacima, pravac sukoba je i dalje bio naklonjeniji Ukrajini sve dok je koalicija demokratskih država koje su održavale ukrajinsku ratnu ekonomiju bila jaka, a njihovo oružje i druga pomoć stalno dolazila. Zimska dešavanja, s druge strane, pružaju mnogo mračniju perspektivu – s obzirom na predstojeće ogromne rizike, Kijev će morati da počne da se priprema za budućnost u kojoj ta koalicija više neće biti tako jaka i voljna kao što je bila ranije.
Raste – mnogi bi rekli neopravdano i duboko pogrešno i opasno – ratni umor i neraspoloženje prema njemu. Grupa republikanaca u Kongresu SAD odlučna je da prestane da šalje ogromnu američku finansijsku i vojnu pomoć, koja je najzaslužnija što se Ukrajina skoro dve godine odupire višestruko moćnijem i brojnijem agresoru, a u EU stari remetilački faktori bliski Kremlju, poput mađarskog premijera Viktora Orbana, a odnedavno i novi poput slovačkog premijera Roberta Fica i pobednika izbora – iako još uvek nije izvesni premijer – Gerta Vildersa u Holandiji, pružaju otpor, protive se daljem slanju evropske pomoći i zalažu se za pregovore, koji bi, kako upozoravaju mnogi zapadni stručnjaci, koristili samo i isključivo Vladimiru Putinu.
Postavlja pitanje šta bi ruska pobeda značila za Ukrajinu, ali i geopolitički u širem smislu. U svojoj analizi koja se bavi upravo takvom hipotetičkom situacijom, Adrian Karatnicki, viši saradnik istraživačkog centra Atlantskog saveta, zaključuje za Forin Polisi da bi se Ukrajinci suočili sa terorom u razmerama koje u Evropi nisu viđene od ere totalitarne vladavine 20. veka.
Sa ukrajinskom kontraofanzivom u zastoju i američkim Kongresom, kako se izveštava, u ćorsokaku oko ključne vojne pomoći, neki analitičari su počeli da pominju mogućnost preokreta u ratu koji bi mogao da dovede do poraza Ukrajine. Iako je situacija na terenu još daleko od katastrofalne, mogla bi se vrlo brzo pogoršati u nedostatku snažne, pre svega američke injekcije u vidu vojne podrške.
A posledice mogućeg ukrajinskog poraza treba razumeti i potpuno ih svesti. Verovatne geopolitičke posledice je lako predvideti. Poraz zemlje koju podržava Zapad podstakao bi Rusiju i druge revizionističke države i režime da nasilno promene neke druge granice. Pobeda Rusije bi uplašila njene evropske susede, što bi moglo dovesti do kolapsa evropske kolektivne bezbednosti jer neke zemlje nastoje da smire strasti, dok se druge upuštaju u masovno naoružavanje. Takođe, Kina bi zaključila da Tajvan više ne može da se oslanja na stalnu podršku SAD.
Mnogi analitičari su već opisali ove dalekosežne bezbednosne rizike, ali oni su ništa ili malo u poređenju sa zastrašujućim posledicama po Ukrajinu i njene građane ako Moskva pobedi. I za pristalice i za protivnike pomoći Ukrajini važno je da znaju kakve bi to posledice bile.
Da bismo razumeli verovatnu sudbinu Ukrajine ukoliko dođe do preokreta u Putinovu korist, najbolje je poći od onoga što kažu sami Rusi. Ruski predsednik Vladimir Putin je 8. decembra jasno stavio do znanja da, po njegovom mišljenju, nema budućnosti za ukrajinsku državu. On je tri dana ranije izneo svoju nameru da „prevaspita” ukrajinski narod, da ga izleči od „rusofobije” i „istorijskih falsifikata”.
Bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev je 12. novembra jasno stavio do znanja ruske apetite. „Odesa, Nikolajev, Kijev i praktično sve ostalo uopšte nije Ukrajina“, rekao je on. Na Telegramu je naveo kako je „očigledno” da je ukrajinski predsednik Zelenski „uzurpator”, da je ukrajinski jezik samo dijalekt ruskog, a da Ukrajina „NIJE država, već veštačka teritorija“. Neki drugi ozloglašeni prokremljovski propagandisti tvrde da je ukrajinska država bolest koja se mora lečiti, a Ukrajinci društvo koje se mora „očistiti od glista“.
Ruska državna televizija poslednje dve godine dosledno je promovisala silovanje Ukrajinaca, utapanje dece, rušenje gradova, iskorenjivanje ukrajinske elite i fizičko istrebljenje miliona Ukrajinaca. Kao jasnu opštu sliku i dokaz ove propagande i poruka, ruski Media Monitor (projekat koji prati ruske medije i bori se protiv ruske propagande, čiji je osnivač novinarka The Daili Beast Džulija Dejvis, op.a.) sastavio je čitavu zbirku kratkih snimaka iz programa ruske televizije. Ova koordinisana kampanja, kako ocenjuje Forin Polisi, nije hvalisanje, već najava onoga što čeka ukrajinski narod – u ovim komentarima se mogu prepoznati obrisi zločina koji čekaju Ukrajince pod apsolutnom ili gotovo apsolutnom ruskom okupacijom, piše Jutarnji list.
Posledice ruske pobede moguće je projektovati i iz perspektive zločina koji su već rasprostranjeni na teritorijama pod ruskom okupacijom. Prema zvaničnim ukrajinskim izvorima, skoro dva miliona Ukrajinaca je već uklonjeno iz svojih domova na okupiranim teritorijama i preseljeno u Rusiju, privremeno ili trajno. Neke druge procene navode brojke od 1,6 do 4,7 miliona.
Ruski komesar za decu Marija Lavova-Belova rekla je da je više od 700.000 ukrajinske dece odvedeno iz Ukrajine u Rusiju od februara prošle godine – skoro 20.000 njih je poznato ukrajinskim vlastima po imenu. Premeštanje dece iz domovine i uskraćivanje pristupa njihovom jeziku i kulturi nije samo međunarodno priznati ratni zločin, već je takva prisilna asimilacija i Konvencijom UN-a o genocidu definisana kao čin genocida. Zbog toga je Međunarodni krivični sud (MKS) izdao nalog za hapšenje Lavove-Belove, kao i predsednika Putina.
Rusija ne samo da čisti okupirane regione od Ukrajinaca, već ih i naseljava ruskim naseljenicima, što je nastavak sovjetske i ruske imperijalne prakse sistematske deportacije, kolonizacije i rusifikacije. U ukrajinskom gradu Marijupolju, gde su u ruskim napadima i nemilosrdnim bombardovanjima poginulo desetine hiljada civila i uništeno 50 odsto gradskih stanova, nedavno je izgrađeno nekoliko novih stambenih zgrada. Neki od objekata se nude na prodaju, a Rusi grabe nekretnine po povoljnim cenama.
Delimično okupirani jug Ukrajine daje jasnu sliku o tehnikama koje ruske okupacione snage koriste za uspostavljanje vlasti. Izveštaj Hjuman rajts voč-a iz jula 2022. dokumentovan je obrazac mučenja, nestanaka i proizvoljnog zatvaranja u okupiranom regionu. Građani su tokom ispitivanja bili podvrgnuti torturi, koja je uključivala premlaćivanje, strujne udare i slično. Nekoliko zatvorenika je umrlo od posledica torture, a veliki broj je jednostavno nestao.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar