Visok, krupan policajac plakao je kao kiša i govorio “nisam došao da bijem svoj narod”: Ovako se novinari Nove sećaju 5. oktobra

Pre nego li pređemo na ova mala svedočenja o jednom velikom danu, podsetimo šta se te 2000. godine u Srbiji dešavalo. Slobodan Milošević izgubio je predsedničke izbore, ali je odbio da prizna pobedu. Srbija je stupila u generalni štrajk. Prema procenama nekih agencija, tih dana u štrajku je bilo više od milion ljudi.

Počelo je 29. septembra štrajkom rudara u rudnicima Kolubare, a zatim su se polako uključivali radnici širom Srbije. Većina škola, vrtića i fakulteta nije radila, a s poslom su prekinule i neke državne službe. Iz Hidrometeorološkog zavoda Srbije stiglo je izvinjenje građanima, zato što tih dana neće biti prognoze.

Zatim su se priključile fabrike. Najozbiljnije je bilo u Rudarskom basenu Kolubara, jer se znalo - ako stane Kolubara, staće cela Srbija. Prema svedočenjima predstavnika sindikata njihovih radnika, odmah je počelo i zastrašivanje. U nenajavljene posete došli su pokojni policijski general Boško Buha, kao i tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, koji je prema njihovim rečima, u Kolubaru stigao 3. oktobra sa vojskom i Kobrama. Ubrzo su se pojavili i građani, koji su došli da podrže radnike, a hapšenje zaposlenih sprečio je tadašnji sudija Okružnog suda u Beogradu Nebojša Simeunović.

O tome kako je uopšte došlo do generalnog štrajka u intervjuu Vesni Mališić 2003. godine pričao je lično pokojni premijer Zoran Đinđić.

“Sastali smo se u Siminoj ulici u sedištu DOS-a i doneli odluku da se sve reši do nedelje kada treba da se održi drugi krug izbora. Pred nama je bilo svega osam dana u kojima je trebalo da padne odluka. Bilo je veoma teško smisliti šta da radimo. Moj predlog je bio generalni štrajk. Znao sam, ako počnemo sa demonstracijama, one će se pretvoriti u šetnje, sve će dugo trajati, a već imamo iskustva sa sto dana protesta”, pričao je Đinđić i dodao da su dobili najavu da će štrajkovati rudari iz Lazarevca.

“Rekli smo - super, rudari plus studenti to je revolucija. To je klasika u socijalizmu. Onda smo pokušali to da podržimo. Ključno je bilo to što je generalni štrajk uspeo, i to zahvaljujući unutrašnjosti Srbije. Fascinantno je šta su radili ljudi iz Užica, Arilja, Požege. Zovu me u četiri sata ujutro i kažu: 'Mi smo sve blokirali, nikoga ne puštamo'. Generalni štrajk jeste bio rizik, ali nije bilo izbora, išli smo na sve ili ništa”.

Tako je svanuo i taj 5. oktobar. A kako je taj dan izgledao, pričaju vam čanovi redakcije novina “Nova”...

Glavni i odgovorni urednik novina “Nova” Ranko Pivljanin

Sećanja su varljiva stvar. Neke konkretne detalje slabo pamtim, ali oni su toliko puta ispričani da bi to bilo samo trošenje reči i besmisleno ponavljanje. Eto, ako već mora, setiću se da sam tada bio u ozbiljnoj kondiciji, jer sam policajcu koji je iskočio iz nekog haustora u tadašnjog General Ždanovoj sa isukanim pendrekom sa namerom da mi istim premeri širinu leđa, utekao brzinom Huseina Bolta. Sećam se i da sam se kao reporter idući ka zapaljenoj zgradi RTS u Tašmajdanskom parku susreo sa slikom koja je svojom bedom i banalnošću bacala senku na svetlo te „narodne revolucije“. Neki svati su što u rukama, što u kolicima iz supermarketa vukli uređaje iz televizije, risivere, montažne jedinice i sličnu skalameriju, a da si ih pitao za šta će im teško da bi iko od njih umeo da odgovori.

Međutim, kad ozbiljno pomislim ( i promislim) na 5. oktobar 2000. prvo mi padne na pamet da sam bio četvrt veka mlađi i četvrt tone naivniji. Imajući prethodna iskustva sa (neuspelim) devetim martom, događaj iz oktobra mi je bio ohrabrenje i rodno mesto nade da smo konačno pobegli od bede, propasti, budala i političkih ( i kadrovskih) promašaja i konačno došli sebi i prodisali. Držalo me je neko vreme, i ličilo je na boljitak, mirisalo na priključivanje normalnom svetu, a onda su krenule sumnje i dileme. I
priča o propuštenom Šestom oktobru nad kojim i danas nariču „prvoborci“ te srpske oktobarske revolucije, vajkajući se i hoteći reći kako posao nije dovršen. Nisam sklon da se složim sa takvom definicijom, pre bih rekao da glavni posao jeste bio obavljen, ali da mi nismo baš znali šta dalje s njim i kako da ga valorizujemo i postavimo kao temelj nad kojim više neće nići pogrešna (i bespravna) građevina.

Kao što, na žalost, vidimo 25 godina kasnije, ispostavilo se da smo tu pobedu i njen potencijal izbagatelisali i vratili se na početak, sanjajući i nadajući se da ćemo stvar rešiti nekim novim Petim oktobrom. I da se desi, džabe nam je ako ćemo ga proigrati kao što smo uradili sa onim prvim.

Sa ove distance mi se čini da sve te velike pobune sa zavodljivim idejama često budu samo ispusni ventil nagomilanog nezadovoljstva koji vlast ili iskoristi u datom momentu da se narod „izduva“, ili „kapitulira“da bi se u modifikovanom ili originalnom obliku opet vratila. Nekako se svaki put ispostavi da dok se iz sedla izbaci Kurta, istovremeno drže uzengije Murti koji ne menja ni način jahanja, niti se odriče biča, a dogodi se da „koaliciono“ zajašu i jedan i drugi. Zato smo mi ovde i danas siročad izneverenih očekivanja što 9. marta, što 5. oktobra , što ovogodišnjeg 15. marta, sutra možda ovogodišnjeg 1. novembra, jer ne igramo utakmicu svih devedeset minuta, već računamo da je rešimo u jednoj sekundi, na o ruk i obično u zaustavnom vremenu.

Mnogi su skloni da sve nade polažu u prevratnički kapacitet ulice – aktuelni režim svim onim šta i kako radi zaista provocira takav rasplet - ali zar je zaista poenta da nam se politički život pretvara i svodi na oblik u kome nas, minimum deceniju, kinje autokrate i diktatori a mi se, tek kad dogori do nokata, dižemo na „ustanak“, rušimo ih, pa opet ispočetka. Nije pravo pitanje da li treba i da li možemo da ih (s)rušimo na ulici, već kako nam se takvi politički hohštapleri iznova zadese i gde je ta falinka u nama koja takvima otvara, a nama zatvara put. Dok se ona ne locira i ne ispravi džaba su nam svi mitinzi, demonstracije, protesti pa i Peti oktobri.

Zamenik glavnog i odgovornog urednika portal Nova.rs Ratko Femić

Taj veliki datum u srpskoj istoriji zatekao me u četvrtom bloku studenjaka. Sedeo sam sa nekoliko studenata u TV sali gde smo gledali šta se dešava na ulicama. Nikoga od njih nisam poznavao. Hteli smo da budemo deo tog dešavanja naroda ispred Skupštine. Nas nekoliko naguralo se u nekog, čini mi se, plavog jugića i otišli smo do centra. Tada s nepune 23 godine očekivao sam da će Srbija, posle pada režima Slobodana Miloševića, u troskocima krenuti ka nekoj srećnijoj i izvesnijoj budućnosti. Koliko sam tada bio mlad i naivan. Čini mi se da je sazrelo vreme za popravni ispit.

Nije svojstveno slobodnim ljudima da tolerišu ovoliki lopovluk i korupcionaške afere koje su počele da odnose ljudske živote. Slobodni ljudi ne trpe da ih jašu bahati, priučeni, a beskrupulozni poslušnici jednog toksičnog režima.

Direktorka razvoja Jelena Tušup

Imala sam 19 godina tog 5. oktobra 2000, bila sam na 2. godini FPN koji je tad bio vrlo SPS-JUL-ovski fakultet i sve je bilo vrlo mračno. Danima je trajao generalni štrajk širom Srbije zbog nepriznavanja pobede Koštunice od strane vlasti i iskreno, iako sam znala da će cela Srbija tog dana doći u Beograd, nisam bila sto odsto uverena da će nešto veliko da se desi.

Osim sajtova, foruma i nekoliko radio stanica, koliko se sećam, nisi imao gde da pratiš šta se događa u gradu. Sećam se da me je pozvala drugarica koja je živela na Terazijama, kojoj je tog dana bio rođendan, da mi kaže da sačekam jer je u gradu ogromna frka. Meni je to, naravno, bio znak da se odmah zaputim tamo. U celom metežu sam ispred Skupštine prvo srela svog druga Ćosu iz Otpora koji mi je rekao "Gotovo je, gotov je!" i otrčao dalje. Iz Skupštine je kuljao dim, još je bilo komešanja mase, ali je i tada već manje-više bilo jasno da je Slobi odzvonilo. Ljudi su već posle nekoliko sati počeli da slave, stajala sam kod jednog od dva konja ispred Skupštine i gledala tu ogromnu masu koja je ispunjavala ceo prostor ispred Skupštine i ceo Pionirski park. Mislim da nikad do tada nisam videla toliko ljudi na jednom mestu. Otišla sam kod drugarice na rođendan sa mnogo sati zakašnjenja i sećam se kako smo gledale Nebojšu Čovića na Pinku (tad je bio pripadnik Demokratske opozicije Srbije) i sve je delovalo nestvarno. Sutradan sam otrčala na kiosk da kupim Politiku, da se uverim da nismo sve ono sanjali.

Sledeći put kada sam stajala na tom istom mestu ispred Skupštine i gledala u veliku masu ljudi bilo je 18. marta 2006, na dan Miloševićeve sahrane, sa koje sam izveštavala kao novinar. Na istom tom mestu svega šest godina kasnije, ponovo se okupila masa ljudi, ali ovog puta da ga oplakuje, i tada ti postane jasno da se taj veliki reset Srbije nikada nije ni dogodio. Mi, novinari, stajali smo na bini pored kovčega, a uplakane Slobine pristalice gađale su nas upaljačima da se sklonimo, jer smo nekima od njih zaklanjali pogled na voljenog vođu. Tada sam se setila 5. oktobra i te iste mase i osetila sam se strašno tužno. Danas vidimo koliko je ta toksična, korumpirana, podanička Srbija i dalje prisutna i vuče nas na dno.

Izvršni urednik Milan Vukelić

Bilo je to vreme kada sam uz emisije Žikice Simića prvi put ulazio u svet Boba Dilana. "Dole na uglu" na B92 bila mi je podjednako važna kao i Dnevnik i Noćnik, gde smo svi gutali vesti iz dana u dan. Hulja se ljuljala i tad, ulice su bile izlepljene pokličem "Gotov je!", a u mojim slušalicama je bio baš Dilan i pesma "The Times They Are a-Changin'".

Sam 5. oktobar ostao mi je u pomalo maglovitom sećanju, ali jednog se kristalno jasno sećam: Opet sam slušao radio, ovog puta Indeks i verovatno Jovana Palavestru, koji se motao negde oko Skupštine i iz minuta u minut prenosio Istoriju.

U tom trenutku još nisam napunio 18 godina, tek sam upisao faks i preda mnom se otvarao život koji sam još uvek samo naslućivao. Nisam više mogao samo da slušam radijski prenos, izašao sam iz stana i iz Šumica krenuo ka Bulevaru i dalje ka Skupštini, iza koje se već uzdizao dim.

Nikad neću zaboraviti taj prizor i taj osećaj: Koža se ježi, cela zemlja vri, on stvarno jeste Gotov, a pred nama se otvara budućnost o kojoj smo sanjali.

To što smo s tom budućnošću posle uradili i gde su na kraju završili Palavestra i ekipa, druga je i duga priča. Jedno je, međutim, ostalo isto: "The Times They Are a-Changin'".

Šef deska Saša Stajić

S nekoliko drugara krenuli smo tog dana kolima ka Beogradu, ali već kod Vranjske Banje, pet kilometara dalje, zaustavila nas je patrola policije i vratila u Vranje. Tako da sam 5. oktobar pratio 360 kilometara dalje, a ne onako kako sam želeo i nadao se tome 10 godina, maštajući o tome sve vreme dok su trajali svi mogući studentski protesti devedesetih u kojima sam vrlo aktivno učestvovao - na ulicama Beograda

Novinarka političke rubrike Jelena Jelovac

Sećam se da sam roditeljima rekla “idem na Trg”, a i danas mi nije jasno kako nisu ni pokušali da me zadrže. Znalo se da je gotovo. Do epicentra revolucije krenula sam nekadašnjim Bulevarom Revolucije. Držeći drugaricu pod ruku samo sam se ulila u tu lavu koja se slivala ka Skupštini. Ne pamtim strah, ni tenziju, sve nas je obuzeo neki neobjašnjivi osećaj sreće i slobode. Ne razmišljaš, samo ideš… Završile smo u Pionirskom parku i onda se nekako sve brzo odigralo. Brzo je došlo do suzavca. Drugarica me vuče kroz park, borim se za dah… Posle toga sećam se samo povratka kući, opet bulevarom. Mrak je, kontejneri se još puše, neki pevaju, neki se smeju… Zaspali smo svi te noći s nadom u srcu…

Novinar hronike Miloš Lazić

Na demonstracije 5. oktobra došao sam sa drugovima "iz kraja", bili smo redovni na svim protestima devedesetih godina. Nismo hteli da ulazimo u gužvu, pa smo početak sukoba i bacanje suzavca dočekali na Trgu Nikole Pašića. Zbog gužve smo se razdvojili, a ja sam posle nekog vremena otišao do Policijske stanice Stari Grad u Majke Jevrosime. Tamo su se policajci već predali, neki su stajali ispred stanice, na ulici. Zapamtio sam jednog visokog momka, pripadnika tadašnje Savezne policije iz Crne Gore. Visok, krupan, plakao je kao kiša govoreći kako nije došao ovde da bije narod. Morao sam da ga tešim, da je sve gotovo. Ljudi su ulazili i izlazili iz policijske stanice, bilo je dosta bačenih papira, raznorazne opreme, ja sam pronašao jednu policijsku šapku koju sam poneo kao suvenir.

Tada su niz Majke Jevrosime doveli kolonu policajaca koji su bili u zgradi RTS, odakle su neki i pucali na demonstrate. Jedan od ljudi ispred policijske stanice je rekao da će im lomiti prste, ja sam pokušao da ih zaštitim i rekao da su se već predali, da ne treba to da im radi. Niko nikome nije lomio prste.
Stigao sam i do Beogradske ulice i tu sam video kolonu "hamera" na kojima su bile "crvene beretke". Situacija nije bila napeta, smejali su se i građani i oni. Prepoznao sam ih, znao sam ko su i šta su i bilo mi je drago što se to tako završilo. Jedan od njih, nasmejan, dao mi je flašicu vode iz hamera. Zapamtio sam da je samo jedan od njih, na prvom hameru, stajao uspravno a na glavi još uvek imao fantomku, dok drugi nisu imali prekrivena lica. Pretpostavio sam da je to Legija, njihov komandant. Ipak, preovladavalo je osećanje olakšanja.

Zapamtio sam još jedan detalj. U Knez Mihailovoj bila je velika parfimerija, "Skandal", za koju se pričalo da je zapravo drži Marko Milošević. Kada sam ušao unutra sve je već bilo uništeno i opljačkano, ali sam zapamtio da je neko na zidu napisao crnim, autolakom: "Stvarno skandal". Kada je pala noć, zavladao je strah među demonstrantima. Ljudi sa kojima sam pričao plašili su se šta će se dogoditi tokom noći, da li će na ulice izaći tenkovi.

Novinarka političe rubrike Anđela Đokić

Kao najmlađem članu redakcije, 5. oktobar za mene predstavlja simbol inata, otpora i ujedinjenja. Osim toga, 5. oktobar vidim kao podsetnik koliko je borba za pravdu stalna i nikada gotova. Solidarnost ljudi, pokazala je da su promene moguće. Iako se tada nisam ni rodila i ne mogu da doživim tu atmosferu, roditelji su mi često prepričavali taj dan. Sećam se da su mi govorili da je šteta što se nije desio 6,7,8… oktobar, jer da jeste, možda svega ovoga ne bi bilo ni danas. Nadam se da će mlađe generacije opravdati borbu koju su vodili naši roditelji i da će, posle svega, oni na nas biti ponosni.